UNIŠTENJE LJUDSKE RASE NA POMOLU? 6 znakova da idemo ka Trećem svetskom ratu! (FOTO)

Nemojte reći da vam to nije palo na pamet. Još se ni svi leševi Drugog svetskog rata nisu bili ohladili, a već je počela fiksacija i strah od izbijanja trećeg globalnog konflikta u nizu, za koji svi veruju da će biti poslednji jer četvrti neće imati ko da vodi. Pod uslovom, naravno, da neko od zaraćenih strana upotrebi nuklearno oružje; ako se to desi, onda će to isto uraditi i drugi, pa treći, četvrti, i to bi bio kraj.

Preporučujemo

Koji su to znaci koji nam govore da bismo mogli da živimo u vremenu prologa Trećeg svetskog rata? Ima ih nekoliko, što je nažalost previše.

6. Spor oko ostrva Senkaku kao uvod u Treći kinesko-japanski rat?

Kao što je slučaj sa mnogim bitnim stvarima, Drugi svetski rat nije tek tako, iznenada izbio, već je dugo ulazio u svest ljudi, korak po korak, dok nije zvanično počeo. Postoji mnogo faktora koji mu doprinose iako pojedinačno ne znače ništa; njihova prava moć je očita tek kada se shvate samo kao delići jedne veće celine.

Tokom tridesetih godina postojalo je nekoliko konflikata koji su mogli da nam kažu u kom smeru svet ide, da smo znali da čitamo između redova. Italijanska invazija na Etiopiju i japanska invazija na Kinu samo su neki od njih. Upravo je ova potonja, nekadašnja žrtva imperijalizma, ta koja preti invazijom. Ne radi se samo o Tajvanu, koji Peking vidi kao odvojeni deo svoje teritorije, već i o hrpi kamenja po imenu ostrva Senkaku, koja su locirana u Istočnom kineskom moru, na koja pravo polaže i Japan. Kontrolisati tu hrpu kamenja znači kontrolisati morske puteve, ribarenje i moguće naftne bušotine u tom delu sveta.

Novembra 2013. godine Kina je uznemirila druge svetske sile kada je objavila ustrojavanje vazdušne odbrambene zone u Istočnom i Južnom kineskom moru, zone koje će oni i samo oni kontrolisati, do tačke da će oboriti svaki avion koji nedozvoljeno uđe u to područje. Sankoku ostrva nalaze se u ovoj zoni, što znači da igra postaje sve opasnija za Tokio.

Međutim, pored Japana, na prostor Istočnog kineskog mora pravo polaže i već spomenuti nesrećni Tajvan, ali i Južna Koreja koja je mesec dana kasnije objavila da je proširila svoju sopstvenu vazdušnu zonu, koja ide preko onoga što je Kina "uzela" za sebe. Ako se uzme u obzir da se i Kina i Japan agresivno naoružavaju poslednjih godina, te da je Južna Koreja već dugi niz decenija vrlo militarizovana, sa snažnim američkim vojnim prisustvom na svojoj teritoriji, moglo bi se reći da je pitanje vremena kada će plamen buknuti.

5. Amerikanci su pod obavezom da brane pacifičke zemlje

Kao da to nije dovoljno, postoji još jedna (ne)poznata u jednačini: Sjedinjene Države. Uostalom, svetski rat postaje svetski tek kada Vašington odluči da dođe na žurku. Zato bi trebalo sa zabrinutošću gledati na činjenicu da je Bela kuća - za razliku od vrlo blage reakcije na ono što Putin radi u Ukrajini - decidno naglasila da će braniti Japan u slučaju da se nađe na meti kineske agresije. Već smo spomenuli da ih ima puno u Južnoj Koreji, tako da se odbrana te zemlje podrazumeva.

Međutim, to nije kraj. Oko pedeset odsto američke mornarice je stacionirano na Pacifiku, pa će reakcija biti moguća i ako Kina odluči da krene na Filipine, koji su tradicionalni američki saveznik: šta više, oni su takođe direktno pogođeni kineskim svojatanjem vazdušnog prostora u Južnom kineskom moru, a SAD su pod zakonskom obavezom da ih brane, na osnovu Sporazuma o uzajamnoj odbrani iz 1951. godine. Nije čak neophodna ni kopnena invazija da bi Vašington reagovao; Filipini imaju svoja sporna ostrva u toj kineskoj vazdušnoj zoni, pa ako Peking odluči da ih okupira Amerika će morati da reaguje, inače će prekršiti uslove ugovora.

Ne kažemo da je Amerika jedna poštena zemlja koja nikada nije i neće prekršiti ugovor (daleko od toga; ne postoji poštena zemlja), već napominjemo da je moguće da će ga ispoštovati. Previše glasova u najmoćnijoj svetskoj sili govori o tome da je svet moguće izvući iz krize samo globalnim sukobom.

4. Severna Koreja. Niko ne zna za šta su oni sposobni

Kada se priča o svetskim žarištima, Severna Koreja nekako uvek dođe na samom kraju, pošto o tome šta se u njoj dešava, na šta su spremni, koliko daleko mogu da idu i šta poseduju u svom arsenalu - niko ništa pouzdano ne zna. Sa druge strane, Severna Koreja je zatvorena u sebe, a pored toga ima i oružje kratkog dometa, tako da ne predstavlja neku veliku opasnost po centre moći naše planete.

Ili možda predstavlja? Za početak, Pjongjang i dalje bez nekog posebnog razloga ispaljuje rakete na Južnu Koreju, a pored toga redovno testira balističke projektile lansirajući ih preko japanskog neba. To za sada nije imalo ozbiljnijih posledica, osim malo oštrije retorike.

Međutim, pošto se nalaze tačno između Kine, Rusije, Južne Koreje i Japana, koji trenutno predstavljaju ozbiljnu pretnju po svetski mir, i samo nešto malo severnije od Filipina koje štiti Amerika koja je sama po sebi permanentna pretnja po svetski mir, mogli bi - hteli to ili ne - nekim nepromišljenim potezom izazvati ozbiljnu pometnju i srušiti i ovako krhku "kulu od karata".

Konačno, ne zaboravite da stvaraju svoj sopstveni nuklearni arsenal. Možda je malo verovatno da će ga upotrebiti prvi, ali ako oko njih zavlada haos, niko ne može ni da pretpostavi šta će Kim uraditi. Koji god Kim u tom trenutku bude donosio odluke.

3. Pojačano kuvanje Bliskog istoka

Pustinja je sinonim za pakao. Nažalost, više ne samo zbog velikih vrućina, i sunca koje prži i ubija, već i zbog konflikata koje je praktično nemoguće rešiti.

Izraelci i Palestinci se ponovo ubijaju; prvo su civili ubijali civile, potom su vojske počele da ubijaju civile. Izrael raketira pojas Gaze koju kontroliše Hamas, koji pokušava da raketira teritoriju jevrejske države; barem onoliko koliko dozvoli činjenica da imaju jako neprecizne sisteme, a Izrael moćni protiv-raketni štit. Izraelska vojska je pokrenula i kopnenu invaziju, još jednu u nizu. Treća intifada nije daleko.

Kao što nije daleko ni Islamska država Iraka i Levanta, od skora poznata samo kao Islamska država, koja je ambiciozno proglasila obnovu kalifata a svog vođu izabrala za kalifa. Trenutno drže velike delove Sirije i Iraka pod svojom kontrolom; iračke vlasti su očito sve nesposobnije da uzvrate i unište džihadiste, dok niko više ne zna zasigurno šta se dešava u Siriji. Izvesno je samo da Bašar al-Asad i dalje vlada iz Damaska; povremeno se pojavi vest da je neki grad vratio pod svoju kontrolu, najčešće oteo iz ruku Slobodne sirijske armije, ali kakvo je tačno stanje na terenu je jako teško zasigurno reći.

Konačno, tu je i Iran. Mnogi zvaničnici Teherana govore da žele da "uništi" Izrael, pominju se i cifre od 13,6 miliona ljudi koji u svakom trenutku mogu da uzmu oružje u šake, imaju projektile dugog dometa, finansiraju Hezbolah, pomažu režimu Bašara al-Asada, izgleda da naoružavaju i Hamas, a Zapad tvrdi i da razvijaju nuklearno oružje, premda ovo nije dokazano. Uprkos svemu tome, šiitski Iran, Amerika i Izrael imaju zajedničkog neprijatelja na Bliskom istoku, u vidu sunitskih džihadista iz redova Islamske države (Iraka i Levanta). Biće zanimljivo videti da li će doći do njihove kooperacije.

2. Invazija, aneksija i građanski rat u Ukrajini

Prolog u Prvi svetski rat bila je aneksija Bosne i Hercegovine od strane susedne Austrougarske; šest godina docnije usledila je invazija na Kraljevinu Srbiju, čiji je povod bio Sarajevski atentat. Prolog u Drugi svetski rat bila je aneksija Austrije i Sudeta od strane susedne Nemačke, potom okupacija Češke, a onda i invazija na Poljsku (u kojoj je, uzgred budi rečeno, učestvovala i Rusija; tačnije, Sovjetski Savez).

Da li vidite sličnosti sa današnjom situacijom? Nakon što su ukrajinski neofašistički ekstremisti na ulici srušili Janukoviča i na vlast doveli neizabranu pro-NATO frakciju koja je jaka uglavnom na zapadu zemlje, Rusija je okupirala a potom i anektirala Krim; zatim je (možemo sasvim slobodno reći) izazvala svoje sopstvene fašisoidne ekstremiste da proglase otcepljenje u oblastima gde se ruski jezik priča dominantno, pre svega u regiji Donbas (Donjeck i Lugansk), iako su u tim oblastima Ukrajinci većina, za razliku od Krima gde su većina Rusi.

Trenutno između njih i ukrajinskih snaga bezbednosti bukti pravi pravcati građanski rat. Ishod ne znamo, ali ruska invazija na istoku Ukrajine nije nemoguća, s obzirom da je već izvršena na jednom delu te zemlje.

Prema tome, osnovna formula je jasna.

Prvo, velika sila anektira teritoriju manjeg suseda, iz ovog ili onog povoda. U slučaju Austrougarske povod je bila Mladoturska revolucija u Turskoj; u slučaju Hitlerove Nemačke i Putinove Rusije povod je etničke prirode: Austrijanci su Nemci, a Nemci su bili većina i u Sudetima, gde su ih Česi progonili i "maltretirali", baš kao i rusku većinu početkom godine na Krimu, kada je Putin bio prinuđen da "spasava" svoj "napaćeni" narod od kijevske bulumente koja "samo što nije" došla da ih progoni i ubija. Nije nego.

Drugo, dolazi otvorena invazija. Može da dođe odmah, a može i kroz nekoliko godina. Nadamo se da u sadašnjosti neće doći uopšte, i da će u Kremlju biti više pameti nego u Kijevu i Vašingtonu, u kojima je očito sva pamet iščilela.

1. Finansijska i ekonomska kriza, i rast desnice

Prvi i Drugi svetski rat se prilično razlikuju po dinamici, ali postoje dve krupne sličnosti što se tiče njihovih prologa po kome su gotovo identični. O jednoj je bilo više reči u prethodnoj tački, a druga dolazi sada na red.

Pre oba velika globalna sukoba postojala je ekonomska kriza koja je pogodila države koje su u njima učestvovale. Drugi svetski rat je povratio privrede svih zemalja i izvukao ih iz Velike depresije, baš kao što je Prvi povratio američku ekonomiju iz dvogodišnje recesije.

Japan je 1933. godine morao da devalvira svoju valutu, što mu je povećalo izvoz i donelo veliki ekonomski rast, a to je sa svoje strane upumpalo veliki pare u vojnu industriju koja im je dala prednost u odnosu na neprijatelje, barem dok u "bajku" nije ušla Amerika. Identičan je slučaj bio sa nacističkom Nemačkom koja se takođe izvukla tokom '30-godina, brže nego Amerika i ostatak Evrope.

Nalazimo se trenutno u sedmoj godini svetske ekonomske i finansijske krize, i onoga što stručnjaci nazivaju "velikom recesijom". Nemačku i Rusiju kriza nije užasno pogodila; ovu prvu iz mnoštva složenih razloga koji bi mogli da se sumiraju konstatovanjem činjenice da su to Nemci, a ovu drugu zbog velikih resursa koje izvozi. Ni Kinu nije pogodila strašno; šta više, Kina je u tom periodu prestigla Japan i sada je druga najveća svetska ekonomija. Pritom, Peking poseduje sedam odsto američkog duga, i može da obori ekonomiju SAD ako joj se svidi. Ako se ove dve zemlje sukobe vojno, SAD bi navodno mogle da ponište svoj dug kao što su to uradile i tokom Drugog svetskog rata.

Konačno, jedna od krupnih posledica ove recesije je činjenica da stranke "desne" orijentacije osvajaju vlast u gotovo svim državama Starog kontinenta. Francuska je izuzetak, i premda izuzetak ne potvrđuje pravilo (u pitanju je jedan od najglupljih argumenata koje možete da čujete), trend je očit i ne može biti ignorisan.

Istorija se, na našu nesreću, ponavlja. Pošto je Drugi svetski rat bio tragedija, možda će Treći biti farsa. Osim ako Marks nije i u vezi toga pogrešio.

(V. V.)