DA LI STE ZNALI? Da nije bilo ovog Srbina, Puškin se ne bi rodio!

Možda zvuči neverovatno, ali da nije bilo čuvenog srpskog trgovca i avanturiste grofa Save Vladislavića Raguzinskog, možda se jedan od najvećih ruskih književnika Aleksandar Puškin ("Evgenije Onjegin", "Boris Godunov", "Ruslan i Ljudmila") nikada ne bi rodio!

Preporučujemo

Naime, daleke 1705. ili 1706. godine na jednom od carigradskih trgova ovaj srpski grof kupio je nekoliko "Arapčadi" na poklon ruskom caru Petru Velikom, među kojima se našao i potonji carev miljenik i usvojenik - Ibrahim, inače Puškinov pradeda.

Petar ga je pokrstio u pravoslavlje, preimenovavši ga od Ibrahima u Abrama, dao mu očevo ime po sebi, a prezime po slavnom kartaginskom vojskovođi Hanibalu, i tako je ovaj (najverovatnije) etiopski rob tamne puti postao - Abram Petrovič Hanibal.

Kao carev ljubimac, Abram je imao specijalan tretman. Školovao se za vojnog inženjera u Francuskoj, učestvovao u ratu protiv Španije, a po povratku u Peterburg karijeru je nastavio u ruskoj vojsci.

Kako to obično biva, nedugo nakon smrti Petra Velikog, njegov miljenik je prognan u Sibir. No, srpski grof mu se opet našao pri ruci, spasivši ga nakon što se vratio iz Kine.

Ono što se ne zna sa sigurnošću jeste da li je Abram bio etiopskog ili sudanskog porekla (nažalost, Puškin nije stigao da završi roman "Arapin Petra Velikog"), ali se zato zna da je najpre bio oženjen Grkinjom, koju je zbog neverstva oterao uz veliki skandal.

S drugom ženom imao je šestoro dece, a Puškinova majka bila je ćerka Osipa, njegovog drugog sina.

Sava Vladislavić je poreklom iz okoline Foče. Nagađalo se da je rođen u Popovu, pa u Jaseniki, u Gacku i Žitomisliću. Njegov otac Luka bio je knez u Hercegovini, a on je rođen 1668. godine.

Kada su Turci Čengići napali vlastelinski posed, Sava je sa ocem prešao u Dubrovnik, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić.

Sa nepunih dvadeset godina u Dubrovniku je pored trgovačkog umeća, Sava stekao i izvrsno šire obrazovanje. Ono, pak, što je naučio u jezuitskim školama upotpunio je znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj, a trgovački poslovi odvode ga 1698. u Carigrad, gde je za Dubrovčane završavao važne poslove.

Savu su prozivali i kao jednog od prvih srpskih špijuna, a u izveštaju Ruske akademije nauka o njemu je pisalo:

"Kada su se carska Rusija i Kina našle u sukobu zbog granice, Petar Veliki je, na savet poznatog filozofa Lajbnica, poslao čoveka od najvećeg poverenja, Savu Vladislavića, da u Pekingu sa kineskim carem dogovori liniju razgraničenja. Njegovo poznavanje mentaliteta i karaktera ljudi, pronicljivost i diplomatska sposobnost, ali i izvesna gordost, samouverenost, kao i izuzetno držanje i obrazovanje, ostavili su na Kineze izuzetan utisak."

Od carice Katarine, Sava je dobio titulu grofa 24. februara 1725. godine. Iste godine krenuo je u gore pomenutu misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do "kjahtanskog sporazuma", najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka i važećem razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.

Savinim posredstvom podignuta je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Zbog uspostavljanja odnosa sa Kinom odlikovan je ordenom Aleksandra Nevskog.

Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri kćeri, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troicosavsk (danas Kiahta).

Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Umro je 1738. u Sankt Peterburgu. Sahranjen je u carskoj grobnici, u kripti Blagoveštenske crkve.

(Katarina Vuković)