Magični hleb u Pirotskom muzeju star 100 godina

Muzej Ponišavlja u Pirotu već nekoliko decenija čuva komad hleba koji će ove godine "proslaviti" stoti rođendan, jer je umešen daleke 1912. godine.

Reč je o takozvanom vojničkom hlebu "tainu" koji je pripadao Piroćancu, Aleksi Zdravkoviću, koji je sa ovim parčetom hleba uspešno vojevao na mnogim ratištima tokom Balkanskih ratova. Vojnika Aleksu je majka, prilikom odlaska u bitku zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba - taina, jer se verovalo da upravo to prvo sledovanje ima magijske moći, da vojnika može da sačuva od kuršuma. Aleksa je poslušao majčin savet, i to prvo parče hleba uvek čuvao u svojoj vojničkoj torbici.

Bilo je još relikvija za koje se verovalo da vojniku mogu sačuvati život, ali je tain važio za jednu od najjačih, što se u slučaju vojnika Alekse, koji je u Pirotu radio kao terzija, ispostavilo potpuno tačnim. Sa tainom je Aleksa ratovao punih šest godina. Najpre na jugu Srbije, potom u Makedoniji, preživeo je i albansku golgotu i dospeo na Krf, zatim učestvovao u proboju Solunskog fronta, bitkama na Kajmakčalanu i drugim borbama, da bi se tek 1918. godine vratio u rodni Pirot, sa puno medalja i odlikovanja na grudima, ali i sa tainom u torbi.

Iako je puno puta upadao u iskušenje da, zbog gladi tokom golgote koju je preživeo, pojede tain, uvek mu se u misao javljala majka sa zavetom kojim ga je pre odlaska na front obavezala.

Kustos muzeja Mila Savić kaže da je porodica vojnika Alekse koji se u rodni grad vratio sa činom narednika, čuvala tain u drvenoj kutiji sve do kraja šezdesetih godina prošloga veka.

- Svojim potomcima Aleksa je rado pričao kako je pre svakog juriša ljubio već ubuđali tain i vraćao ga u torbu pre nego što bi krenuo u juriš. On je iza sebe ostavio veliki broj naslednika. Imao je četiri sina i ćerku. Umro je 1941. godine, u vreme kada je bugarska vojska okupirala pirotski kraj - kaže Savićeva.

Krajem šezdesetih godina tain je dospeo u Muzej tako što su uz posredovanje tadašnjeg direktora Muzeja Branka Najdanovića, Zdravkovići dobili besplatan priključak za struju, a zauzvrat tain poklonili Muzeju Ponišavlja, gde se ovaj komad hleba i danas ljubomorno čuva. Pored taina, Zdravkovići su Muzeju poklonili i veliki broj medalja koje je Aleksa zaslužio na ratištima širom Evrope.

Francuzi hteli da otkupe čarobni hleb

Interesantno je da je za Aleksinu magičnu amajliju znalo svega nekoliko njegovih saboraca.

- Kada je u bici na Oblakovskom visu metak pogodio Aleksinu čuturu a ne njega, poverovao je da je buđav komad hleba amajlija. Jednom prilikom desilo se da Aleksa izgubi torbicu sa relikvijom. Uprkos žestokom protivljenju svojih saboraca, on se bez razmišljanja vratio po svoju amajliju i našao je - kaže Savićeva.

Kada je u bici na Kolubari odlikovan, celim pukom je počela da kruži priča o hlebu s početka balkanskih ratova. Tain je postao zaštitnik celog puka i svi su počeli da veruju da donosi sreću i da ih čuva od zle sudbine. O čudotvornom hlebu se toliko pročulo da su  i saveznici Francuzi počeli da pričaju o komadu buđavog hleba. Posle rata, Zdravkovićevi saborci iz Pirota pričali su da su mu Francuzi nudili ogroman novac za ovo parče hleba, međutim, Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet.

(G.P.)