Austrijanci su ovim srpskim dečacima sve pobili. Zato su uzeli oružje u šake, a svet je naježen slušao o njihovim herojstvima! (FOTO)

Postoji škola mišljenja koja kaže da nisu saveznici ti kojima bi neki narod trebalo da diže spomenike, već veliki neprijatelji koji su tom narodu pomogli da manifestuje svoju suštinu u najtežim trenucima, koji su ga primorali da pokaže svetu od čega je satkan. Ako srpski narod treba da diže spomenike Austrijancima i Nemcima zbog onoga što su nam priredili pre tačno sto godina, onda to treba da uradi zbog pojave ova dva dečaka koji su svojom pojavom saželi svu veličanstvenost naše ondašnje borbe i golgote kroz koju smo prošli.

Preporučujemo

Na slici iznad, čitaoci Telegrafa mogu da vide Dragoljuba Jeličića, rođenog oko 1902. godine. Fotografija ga prikazuje u trenutku kada je imao samo 12 godina; na njoj brani Beograd od nadiruće austro-ugarske soldateske.

Njegova porodica je poreklom sa Korduna, a izbegla je u Srbiju, u Šabac, u nadi da će ovde naći bolji život. Njegov otac je bio među prvima koji su poginuli braneći Kraljevinu Srbiju.

Nakon pada prestonice, Dragoljub je uspeo da pobegne na jug i da se pridruži jedinici u blizini planine Rudnik. Ranjen je potom u borbama u Mačvi. U Nišu, upoznao je Arčibalda Rajsa, koji je ovaj susret opisao u svojim memoarima.

Zbog ratnih zasluga dodeljen mu je čin kaplara od strane princa-regenta Aleksandra lično. Malo pre nego što će napuniti 14 godina, unapređen je u čin podnarednika. Prešao je Albaniju pešice, i učestovao u proboju Solunskog fronta. Ranjen je ukupno šest puta tokom Velikog rata.

Posle se bavio glumom u Nikšiću, a u Drugom svetskom ratu je bio u partizanima. Umro je 1963. godine.

Na slici iznad možete videti Momčila Gavrića, rođenog u Trbušnici kod Loznice 1. maja 1906. godine, kao osmo dete. Imao je osam godina kada je početkom avgusta 1914. godine austrijska sila nagrnula preko Drine, i kada su mu pripadnici Hrvatske domobranske 42. divizije ubili oca, majku, tri sestre, četiri brata i babu, a kuću zapalili. Preživeo je samo zato što ga je otac poslao stricu ne bi li našao zapregu za beg.

Bez igde ičega i bez ikoga na belom svetu, Momčilo je otišao u Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao Stevan Tucović, brat čuvenog Dimitrija. Ispričao im je šta se desilo, a srpska vojska je odmah osvetila njegovu porodicu bombardujući položaje koje im je dečak pokazao. Momčilo je postao vojnik u njihovim redovima, a major Tucović je naredio da daju malenom Gavriću da svakoga dana opaljuje tri puta iz tupa da bi na taj način i sam svetio nedužnu krv koja je prolivena. Miloš Mišović je određen da mu bude staratelj.

Sa devet godina je stekao čin kaplara. Na Kajmakčalanu, vojvoda Živojin Mišić je bio šokiran kada je video uniformisanog 11-godišnjeg dečaka. Nakon što mu je Tucović objasnio situaciju, i upoznao ga sa činjenicom da je Momčilo sa njima još od Cerske bitke, vojvoda ga je unapredio u čin podnarednika, i objavu poslao svim jedinicama naše vojske. Sve isto kao i u slučaju Jeličića.

Prešao je preko Albanije, probio Solunski front. Bio je nosilac Albanske spomenice, Spomenice Prvog svetskog rata i Ordena zasluga za narod.

Lejdi Pedžet ga je zvala "srpski vitez", Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu, francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije lamentirajući rekao: "Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima". Danas ima ulicu u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović.

Pohađao je gimnaziju "Henri Rajt" u Londonu, potom završio grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu. Radio je fabrici hartije "Vapa" u Beogradu. U Drugom svetskom ratu hapsili su ga Nemci, a posle rata i partizani. Ali mu nisu naudili. Umro je 1993. godine.

(V. V.)