Zašto je najslavniji Argentinac mrzeo fudbal?

Horhe Luis Borhes smatrao je da je fudbal je popularan zato što je glupost popularna. Predubeđenje ovog argentinskog pisca u vezi sa tom prelepom igrom naizgled odražava stav nekog današnjeg fudbalskog hejtera da je fudbal dosadan, sa previše nerešenih rezultata i dosta lažnih povreda.

Preporučujemo

- Fudbal je jedan od najvećih zločina Engleske - smatrao je Borhes koji je ovu igru smatrao estetski ružnom. Navodno, jednom je namerno zakazao svoje predavanje tako da se poklopi sa prvim mečom Argentine na Mundijalu ’78.

Ipak, Borhesova nenaklonost prema sportu nije proistekla samo iz estetike. On je imao problem sa kulturom fudbalskog navijanja, koju je povezivao sa onom vrstom slepe populističke podrške, na kojoj su se uzdigle vođe najužasnijih političkih pokreta XX veka.

Za svog života na političkoj sceni Argentine video je elemente fašizma, peronizma, čak i antisemitizma, zato je njegova jaka sumnjičavost prema političkim pokretima i masovnoj kulturii, čiji je vrhunac u Argentini upravo fudbal, i te kako imala smisla.

Borhes, koji se protivio bilo kom obliku i formi dogmatizma, napisao je jednom da "u fudbalu postoji ideja supremacije, moći, koja me užasava", zato je po prirodi bio podozriv prema neukoj privrženosti svojih zemljaka doktrini ili religiji, prenosi newrepublic.com.

- Fudbal je neraskidivo povezan sa nacionalizmom. Nacionalizam dopušta samo afirmaciju, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju i negaciju jeste oblik fanatizma i glupavosti - zamera Borhes fudbalu.

Nacionalni timovi generišu nacionalni zanos, stvarajući mogućnost beskrupuloznoj Vladi da se koristi igračkim zvezdama kao svojim legitimišućim glasnogovornicima. U stvari, to je upravo ono što se dogodilo jednom od najvećih igrača svih vremena – Peleu.

- Iako je njegova Vlada pohapsila sve političke disidente, takođe je i napravila ogroman poster sa Peleom, koji daje gol glavom, uz slogan "sad niko ne može zaustaviti ovu zemlju" - piše Dejv Zirin u svojoj knjizi "Ples Brazila s Đavolom".

Ono čega se Borhes plašio i što je zamerao sportu je i to što vlade, kao što je bila brazilska vojna diktatura pod kojom je igrao Pele, mogu iskoristiti veze koje postoji između navijača i nacionalnih timova kako bi prizvale narodnu podršku.

O njegovoj mržnji prema fudbalu svedoči i njegova kratka priča "Biti jeste biti opažen" (Esse Est percipi). Negde na pola priče otkriva se da je u Argentini fudbal prestao da bude sport, već je prešao u sferu spektakla. U tom imaginarnom univerzumu vlada simulakrum: predstava sporta je zamenila pravi sport. Sportovi ne postoje van snimateljskih studija i novinskih kancelarija. Fudbal je tako prešao u fanatizam, pa će njegove pristalice čak pratiti nepostojeće utakmice na TV-u i radiju, bez dovođenja u pitanje bilo čega.

Ova priča nas vraća na Borhesovu nelagodnost spram masovnih pokreta: "Biti jeste biti opažen" direktno optužuje medije za saučesništvo u kreiranju masovne kulture koja duboko poštuje fudbal i, kao rezultat toga, čini je otvorenom za demagogiju i manipulaciju.

Prema Borhesu, ljudska bića imaju potrebu da pripadaju nekakvom velikom kosmičkom planu, nečemu što je od njih veće. Nekim ljudima tu potrebu ispunjava religija, nekima fudbal. Borhesovski likovi se često hvataju u koštac sa ovakvim željama, i njihovo okretanje ideologijama i političkim pokretima ima razorne posledice.

Toliko želimo da pripadamo nečemu što je veće od nas da često ne vidimo greške tih velikih planova akoje su tu možda bile od samog početka.

- Ono što je zaista važno je što smo osetili da je naš plan, s kojim smo se više nego jednom sprdali, zaista postojao u tajnosti i bio je svet i bio je mi - podseća narator u "Kongresu".

Tom rečenicom se tačno može opisati ono što milioni ljudi na Zemlji osećaju prema fudbalu.

(A. B.)