VLADIKA MAKSIM: Srpska politička i kulturna scena pate od autizma!

Vidovdan je znak, simbol, podsetnik i opomena svima koji se uljuljkuju u navikama lagodnog življenja i neodgovornog mišljenja - smatra episkop zapadnoamerički Maksim. On za „Politiku” govori o problemima identiteta, odnosu prema Kosovu i Metohiji, vidovdanskoj etici i odnosu pravoslavlja prema modernom svetu.

Preporučujemo

– U Americi je u prošlosti srpska zajednica praznovala Vidovdan na najbolji mogući način shodno lokalnim uslovima i okolnostima: u rudnicima, gradovima i selima, bratskim organizacijama ili parohijama. U prvo vreme, ljudi bi donosili svoje ambleme, vojničke kape, mačeve i druge simbole.

Okupili bi se u crkvi, sali ili domu jednog od domaćina i tu bi obeležili praznik. I danas se Vidovdan proslavlja svečano, ali sa mnogo manje žara. No to je posledica i stanja u Srbiji, jer je novija emigracija stigla sa manirima i slabostima koje je gajila u starom zavičaju. A u Srbiji je, moramo priznati, poslednjih sedamdeset godina na delu bila jedna monopolistička klasa koja se samoreprodukovala i opstajala negirajući istorijsko nasleđe.

Vidimo da ni danas nije bolje. Na sceni je partokratija sa političarima koji koriste jezik siledžija. Vladajuća vrhuška deluje groteskno, bilo kada dočekuje strane državnike bilo kada nastupa kao supermen u poplavama. Uprkos svetlim primerima i podvizima najviše usamljenih pojedinaca, srpska politička i kulturna scena danas pati od bolesti autizma.

Njeni simptomi su: novinarska subkultura, retrogradni mentalitet, bukvalizam u formi, kvazinaučni fundamentalizam, intelektualni provincijalizam i barbarogenija. To je utisak posmatrača sa strane i tako nas vide naši susedi, blagonakloni ili ne – ističe episkop Maksim.

Kako je došlo do toga o čemu govorite?

Ovaj trend je nastao usled frustriranosti posle pada umišljene veličine srpstva, a onda, kao magnetom, privukla primitivizam i sirovi nacionalizam. To je tendencija koja želi da prikaže srpski konceptualni sistem kao autohton, iako on to nije, jer su Srbi negovani na Ilijadi i Odiseji i klasicima, kao i na vizantijskim filozofima, ocima Crkve.

Današnja vlada nije toga svesna i zato je ukinula ne samo ministarstvo dijaspore i vera nego i ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Ukoliko ne budemo poštovali svoje žrtve završićemo i sami u zaboravu i anonimnosti istorije.

Šta je osnova vidovdanskog zaveta ili etike?

Najpre, smatram da se u osnovi nalazi hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije. Ono služi kao moćan simbol, a o ulozi simbola treba razmišljati budući da čovečanstvo još na osnovu njih funkcioniše.

Ako srpska elita (politička, crkvena, kulturna) nema šta bolje da ponudi izazovima savremenosti, bolje da se što pre sklanja sa scene ovog surovog vremena sve bržih promena, jer njoj i njenim stereotipima i konformizmu nikakve promene ne mogu ići u prilog.

Druga odlika ovog zaveta jeste da ono ne poziva na mizantropski ili oružani ustanak protiv bilo koga, nego smera ka tome da razbudi, podstakne i vaskrsne kod ljudi istinsku duhovnost koja je izvorno krasila Kosovski zavet.

Kao što je neko umesno nekad rekao: kosovski zavet je Novi zavet izražen u srpskom stilu i kroz srpsko iskustvo. Pri tome, to je i dalje Hristov Novi zavet a ne nešto drugo. Kosovski zavet, ne postoji izvan Novog zaveta.

Prema tome, on je otelovljenje Novog zaveta u životu i etosu našeg naroda, njegovoj istoriji, biću, zemaljskoj sudbini. I ako suština Kosovskog nije u Novom zavetu, onda je on lažan i kao takav nam i ne treba.

Čvrsto verujem da vidovdansko nasleđe nosi u sebi nešto jako snažno, poput atomske čestice: može da postane eksplozija u tišini koja će raspršiti svaku laž, falsifikat, plagijat, iluziju ne uništavajući nikoga; bez kolateralne štete.

Pri tom, ovaj bljesak može darovati istinu života kao blagoslov slobode i jedinstva svakome na planeti zemlji, pa i na Kosovu koje je srpska terra sacra.

Koliko je to nasleđe doživelo modifikaciju u susretu sa savremenim načinom života, interesima, multietničnošću i savremenim identitetom?

Pošto je život nepredvidiv, a čovekov identitet mnogostruk, a opet sa jednim zajedničkim principom, neminovno je da čovek sebe prilagođava uz nastojanje da sačuva svoje jezgro. To prilagođavanje nije loše po sebi, jer tradicija koja se ne adaptira postaje dekadencija. Introvertnost uništava stvaralaštvo. Znamo dobro da su i Srbi jedna mešavina, a pogotovo je Amerika jedna poseban konglomerat naroda na novom kontinentu.

S druge strane, zapadna civilizacija se približila svome kraju i veliko je pitanje kome ili čemu danas služi jedna Evropa. Na delu je dekadencija civilizacije, ali je problem u tome što ovu civilizaciju nema ko da nasledi.

I dok u Rusiji imate oligarhiju, mi ostali živimo u postdemokratskom društvu u vreme kada postoje ozbiljne pretnje ljudskom biću i zdravlju, kada tehnologija ugrožava slobodu ličnosti, kada potrošačka nezajažljivost preti održivosti naše civilizacije, pa i planete.

Američko društvo, s druge strane, pokazuje potrebnu fleksibilnost za različitosti. Iako vam otvoreno ne oduzima odlike identiteta, ono ipak traži žrtvovanje važnih principa u surovoj borbi neodarvinističkog socijalnog kapitalizma.

Ima li autentičnog odgovora na ovo o čemu govorite, ima li našeg odgovora?

Srpska pak eklisijalna kultura, nastala u srednjem veku, jeste jedna strukturisana sabornost koja neguje slobodu. A sloboda nije haos, nije entropija i anarhija, nego i disciplina i odgovornost; tačnije to je sloboda polisa koji svoj smisao vidi u harmoniji istine.

Sav izazov je u tome da hrišćanstvo, kao vera najviših civilizacijskih standarda urbanog stanovništva, opstane u novom veku. Ne može se hrišćanstvo održati i unaprediti veličajući primitivizam. Ko stoji stabilno u veri, taj ima slobodne ruke i može da ih pruži drugima; ko ne stoji, taj se hvata za svakojake poštapalice.

Pravoslavlje u Americi mora da bude nosilac integralnog Predanja, a ne partikularizma. Rekao bih i ovo: kao što u Srbiji nedostaje proročansko sučeljavanje sa dezorijentisanom vladom (koja se sada nerazumno junači a potom neopravdano kapitulira), tako se u Americi oseća nedostatak suočavanja sa sveprožimajućim diskursom sekularnih ideologija.

Nacionalni segment Vidovdana vekovima koleba između poraza i pobede, kakav je hrišćanski odgovor na ovaj problem?

Ukoliko Vidovdan poistovetimo sa pavlovskom „silom u nemoći”, tada je moguće živeti svoj lični Vidovdan na način koji pruža nadu. Nikola Kavasila, solunski svetitelj (pri tom izuzetan diplomata svoga vremena), rekao je da „mi pobeđujemo kada drugi pobeđuju”, što je izraz novog načina postojanja, samoispražnjujućeg modusa bića koji u drugima vidi svoj identitet – pa se tako raduje njihovim pobedama.

Hristos nas je svojim životom, posebno Stradanjem i Vaskrsenjem, naučio kenotičkom načinu bitovanja.

Pokazao je da postojimo ne da bismo vladali drugima; ili: da možemo postati vladari samo ako služimo drugima, ako živimo i hranimo se ne proždirući (ubijajući) druge. Ne želimo da pobeđujemo tako što ćemo druge da potremo, već želimo da živimo radošću koja svakog podiže iz beznađa: „Kada sam slab, tada sam jak. I kada propadam, tada čvrsto mogu da stanem na svoje noge.

S obzirom na to da iznutra poznajete problem Kosova i Metohije, ko može pomoći narodu koji je ostao?

Danas je srpski narod na Kosovu i Metohiji najveća žrtva pogrešne i bezosećajne politike svoje države i političke elite. Stoga pogled jednog episkopa, sveštenika, hrišćanina, uvek mora biti drugačiji od pogleda jednog političara, bilo radikalnog bilo liberalnog. U tome je velika odgovornost crkvenih poslenika na Kosovu i Metohiji i Srbiji. Ukoliko duhovni vid ne ide s onu stranu fenomenološkog, tada se ne razlikujemo od publicista, ne unosimo nadu na buduće, ne prizivamo eshatološku slobodu koja prevodi na drugu obalu.

Kulturna baština je gotovo najvažnije pitanje na KiM, šta se tu može uraditi, zaštiti?

Ovo me vodi sledećem utisku: postoji u vidovdanskoj etici nešto što prevazilazi uska mnjenja, poglede, pretenzije... Andre Malro je rekao otprilike ovako nešto – kultura nikada ne može biti prošlost ako se čuva kao nešto najdragocenije. Isto se može reći za duhovna, kulturna i materijalna blaga pravoslavlja na Kosovu, jer ona idu s onu stranu nacionalnih i političkih deoba i agendi.

Stil života koji izvire iz vidovdanske etike poziva sve nas – bilo da smo u rasejanju bilo u zavičaju – da sve naše razlike stavimo pod svetlo novozavetnog etosa.

To je etika paradoksa: nezaboravno sećanje, novotvorenje pri mirovanju, radosna tuga, krećuće se stajanje, smerno ushićenje… Ne gotovi odgovori, nego perspektiva. Drugim rečima, Vidovdan nam pruža duhovne, kulturne i eklisijalne pretpostavke za izlazak iz krize, jer je problem Srbije danas – problem kriterijuma i kvaliteta.

(Telegraf.rs / Izvor: Politika)