Kako je mornarska majica povezana s Kolumbom, katoličkim kraljevima i Jevrejima?

O prvoj rečenici romana "Lutajući Bokelj" kojim se književnik Nikola Malović izdigao iz za svakog pisca ukletog ambijenta anonimnosti pričalo se više nego o bilo kojoj romanesknoj uvertiri.

Preporučujemo

Tada je pisac zabeležio: "Još uvijek mislim na srpskom"... Deceniju kasnije, dok u rukama držimo njegovu novu pisanu avanturu "Jedro nade" (Laguna) čini nam se da ovaj Kotoranin misli i piše - isto.

Sa istom autentičnom primorskom strašću i nezadrživom otvorenošću ovoga puta prati imenjaka Nikolu Smekiju, ambicioznog modnog industrijalca iz Barija, koji se na poziv gradonačelnice vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica.

Kroz izuzetnu storiju o razvitku mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo više od elementarnog komada garderobe i u čiji su istorijat umešani bitka kod Trafalgara, Jevreji, katolički kraljevi i otkriće Amerike, Malović iz sasvim novog ugla osvetljava genezu čuvenih plavo-belih pruga, koje su postale globalni brend.

O nastanku mornarskog dezena, ali i tome koliko je teško u Crnoj Gori misliti na srpskom, zašto za Bokelja nije kompliment kada ga nazovu Crnogorcem, i kako žive srpski pisci koji se nalaze među odabranih dva odsto književnika koji "jedu lebac od pisanja" sa Malovićem pričamo u jednom od beogradskih kafića otvarajući razgovor osvrtom na moto romana, svojevrsnom kako je sam naziva utopijom - "Naša perspektiva je u našoj retrospektivi".

- Moto dolazi iz usta Miloša Miloševića (1920-2012), doživotnog admirala (danas bi se reklo NVO) - Bokeljske mornarice, najstarijeg udruženja ljudi na planeti zemlji (od 809) - počinje priču za Telegraf Malović nastavljajući - Moto je univerzalan jer sve Zemljane poziva na razum: izvucimo ono što je provereno najbolje iz naših nacionalnih priča, i napravimo svet da valja. Svak ko bi kazao da je takva perspektiva utopija, bio bi u pravu. Svak ko bi kazao da ćemo u suprotnom najebati, bio bi u pravu.

Među enciklopedijskim podacima o mornarskoj majici i naglašenim peraškim nautičkim istorijatom, primat svakako drži svojevrsna storija o najpoznatijem moreplovcu svih vremena Kristiforu Kolumbu? Zašto je bio jedna od najmisterioznijih ličnosti koju poznaje istorija i na koji način se u romanu osvrćete na njegovu jevrejsku prošlost?

- Iako je o Kristiforu Kolumbu napisano na stotine knjiga, o njemu se ne zna ništa. Ni kako je izgledao, ni da li je bio Italijan, Španac ili Portugalac...? Ako je bio sin tkača iz Đenove, zašto je onda istorijski sasvim škrt na italijanskom, i kako je moguće da vanredno poznaje prošlost Jevreja, nautičke mape i svu složenost navigacije? Kolumbo naređuje da svi mornari, njih 120, budu ukrcani do ponoći 2. avgusta 1492. Čudno, uzmemo li u obzir užancu iliti običaj da su se pomorci obično provodili do kasno, s prostitutkama, i po krčmama. Ali biva jasnije ako znamo da u ponoć ističe zabrana katoličkog kraljevskog para, Izabele Kastiljske i Ferdinanda Aragonskog, po kome se niti jedan Jevrej više ne sme naći na Iberirijskom poluostrvu. Kazna je smrt. Španija je u 15. veku proterala 300.000 Jevreja. Hitler će u 20. veku da ponovi ono što se dogodilo u Kolumbovom vremenu.

Zašto smo u školama učili da je na Kolumbovom putovanju bilo katoličkih sveštenika, a nikada niko nije pominjao tumača za hebrejski, ili činjenicu da je po iskrcavanju prvo "zdravo" bilo izgovoreno upravo na hebrejskom?

- Zato što je trebalo da pročitamo knjigu "Segel der Hoffnung" Simona Vizentala. Najčuveni lovac na naciste tvrdi da s Kolumbom plove zajedno konverzosi, pokršteni Jevreji, Rodrigo Sančez, Alfonso de la Kalja i mnogi drugi. Tu je brodski lekar Maestre Bernal - Jevrej, i ranar Marko - Jevrej, ali je pravo otkriće činjenica da deo posade čini Luis de Tores - imenom znani tumač za hebrejski! Kolumbo je, dakle, verovao u tvrdnje Eldada had Danija, čoveka koji je kazivao o Hazarima, i bio otkriće srednjovekovnim španskim Jevrejima, time što je tvrdio da u Aziji žive potomci izgubljenih 10 izrailjskih plemena.

Da se vratimo na čuvene prugaste majice. Da li je istina da su se prvi put nosile u čuvenoj bici kod Trafalgara?

- Sva istraživanja upućuju na to da su 21. oktobra 1805, mornari na obe zaraćene strane po prvi put bili uniformisani jednako - u mornarske majice. Reč je o velikoj pomorskoj pobedi engleskog admirala Nelsona nad Napoleonovom udruženom francusko-španskom flotom, u kojoj Engleska nije izgubila niti jedan brod, ali jeste poginuo admiral Nelson.

U čemu se razlikuju mornari nekad i danas?

- Iako još uvek zvanično spadam u "mlađe" srpske pisce, svojevremeno sam predavao književnost pitomcima Pomorske akademije u Kotoru, današnjim pomorskim oficirima. Kazivao sam da su mornari na jedrenjacima pili vodu iz jedne čaše privezane za bure, i da je samo kapetan imao svoju. Brašno je odreda bilo crvljivo, a katranisana odeća za rad po oluji - oličenje neudobnosti. Današnji pomorci plove na sigurnim plovilima, tehnologija ih upozorava na klimatske opasnosti, fizički su očuvani, ali nemaju iskustvo avanture, ako ni zbog čega, a ono zato što je celi svet već pronađen i proučen. Kada je supruga mog rođenog brata, kome je kao pomorcu posvećeno "Jedro nade", mislila da ga je s Tivatskog aerodroma ispratila na avion preko Tivta, Beograda, Frankfurta, Dubaija, do Singapura, ni slutiti nije mogla da će celog dana potom, dok je spremala ručak sebi i 2-godišnjem sinu, razgovarati s mužem u video vezi, te da će videti Singapur očima laptopa s terase tamošnjeg hotela.

Da li ste ikada imali prilike da se sretnete sa gusarima?

- Ne, ako ne računam političare sašle s brdah, ili one koji Bokokotorskom primorju dolaze stalno morem.

Kažete da Bokelju ne činite kompliment ako ga predstavljate Crnogorcem. Zašto?

- Zato što mi u geografskom smislu nismo Crnogorci, nego Bokelji. U Vukovo doba, pre 200 godina, u Srbiji i Crnoj Gori, jedan je pismen išao na čak 10.000 nepismenih. U Boki na 100 ljudi ima 30 pismenih. Jer su pomorci, pa moraju. Oni donose iskustva, knjige, semena, jezike, znanje, ukuse, boje, mirise.

Na nedavno okončanom oficijelnom beogradskom susretu književne Grupe P-70, čiji ste jedan od osnivača, kazali ste da svega dva odsto srpskih pisaca može da "jede lebac" od pisanja. Šta to znači?

- Upravo to. Da svega dva odsto srpskih pisaca prave iliti lepe književnosti može da živi od pisanja na način da im je zagarantovana vekna hleba dnevno, što - pazimo - nije malo uopšte. U opoziciji piscima prave iliti lepe književnosti (koji ne mogu da umru od gladi, hvala Vuku), jesu estradni tekstopisci i TV voditeljke koji su, u izdavačkom paketu, poznati zato što su poznati. Ali nije književnost sve što ima formu knjige. Roman "Jedro nade", pisan šest godina, obeležiće, sve su prilike, 2014. godinu.

(Katarina Vuković)