ZAŠTO SRBI NE ZAVEŠTAVAJU ORGANE: Tek trećina pacijenata dobije šansu za novi život!

U Srbiji je u poslednjih desetak godina svoje organe zaveštalo 100.000 ljudi, a godišnje se obavi tek trećina neophodnih transplantacija. Mnogi pacijenti koji se nađu na listi čekanja, nikada ne dočekaju šansu za novi život.

Preporučujemo

- Broj vlasnika donorskih kartica je daleko ispod onog broja koji bi trebalo da omogući da naše građane opskrbimo i omogućimo im transplantaciju vitalnih organa poput srca, pluća, bubrega, pankreasa, jetre i drugih organa. Mi radimo na tome da se broj pacijenata sa donorskim karticama poveća kako bi Srbija stala u red zemalja poput Španije, Hrvatske i drugih evropskih zemalja - kaže pukovnik profesor dr Đoko Maksić, Koordinator za transplantaciju organa u VMA.

Kako ističe, veliki broj pacijenata kojima je neophodna transplantacija nekog organa, ne doživi operaciju. To se naročito događa ukoliko nemaju živog srodnog davaoca, odnosno nekoga iz porodice koji bi im organ donirao.

- Godišnje uradimo možda i tri puta manji broj transplantacija nego što bi to zaista trebalo. Naše stvarne potrebe su najmanje 400-500 transplantacija bubrega, najmanje 300 transplantacija jetri, 30-50 srca. Mi smo, sa 6 donora godišnje na milion stanovnika, daleko daleko ispod potreba naših građana - ističe dr Maksić.

Po broju donora organa Srbija se nalazi na evropskom dnu. Ispod nas je Bugarska, ali i Rusija, s obzirom na to da ima veliki broj stanovnika.

Primera radi, u Srbiji se presadi između 60 i 80 bubrega kadaveričnim organima, odnosno organima osoba koje su doživele moždanu smrt. Kada je reč o živim srodnicima, presadi se oko 50-60, što znači da godišnje između 110 i 140 pacijenata dobije novi organ. Međutim, kako tvrdi dr Maksić, broj onih kojima je transplantacija bubrega potrebna tokom godine, kreće se između 400 i 500.

- Potreban nam je što veći broj ekipa za utvrđivanje moždane smrti, kao i formiranje što većeg broja donorskih bolnica. To su manje, regionalne bolnice gde se vrši dijagnostika moždane smrti, a sve u cilju kako bi se transplantacija organa radila i u manjim mestima poput Subotice, Čačka, Ćuprije, Vranja. KC Vojvodine, KC Srbije, VMA i KC u Nišu ni izbliza nisu dovoljni da zadovolje potrebe naših građana za transplantacijom organa, ćelija i tkiva - kaže dr Maksić.

Najbolji primer za tako nešto je Hrvatska, koja ima veći broj regionalnh donorskih bolnica. U njima se vrši eksplantacija organa, odnosno njihovo preuzimanje od donora, nakon utvrđivanja moždane smrti. U tim slučajevima, ukoliko se obavi koordinacija, pacijenti na listama čekanja će u svakom trenutku imati pravu informacuju gde se nalazi potencijalni donor, ali i adekvatan primalac organa. Na taj način se transplantacija obavlja na trasnparentan način.

- Samo na teritoriji koju pokriva Eurotransplant, a koja obuhvata oko 150 miliona ljudi, 12 ljudi dnevno umre na listama čekanja, ne dočekavši transplantaciju. Problem transplantacije je kontinuirani postupak i nijedna zemlja ne može da ga reši za kratko vreme, iako se na tome mnogo radi. Realno, postoji nedostatak organa za transplantaciju u celom svetu - dodaje dr Maksić.

Donor organa i vlasnik donorske kartice može da bude svaki punoletni građanin koji nema malignu bolest, dijabetes ili neko od psihijatrijskih oboljenja. Dešavalo se da i 70-godišnjaci budu odlični donori organa i da nekome, nakon što su doživeli moždanu smrt, produže život.

- Moramo zajedničkim snagama da uradimo mnogo toga, kako bi se izmenilo javno mnjenje i svest naših ljudi. Trebalo bi da svi u našim glavama prelomimo da treba da budemo davaoci organa, u slučaju da nam se desi moždana smrt. Moramo da napravimo jedan iskorak i da pomognemo sami sebi, jer nam nijedna organizacije poput Eurotransplanta neće  pomoći, dok se mi ovde sami ne organizujemo - zaključuje dr Maksić.

Zakon o transplantaciji organa donet je 2009. godine. Kako on propisuje, potencijalni donor organa se nakon konstatovanja moždane smrti uzima u obzir tek nakon što porodica da saglasnost da se njegovi organi mogu koristiti u svrhu lečenja drugh ljudi.

(M. Stojanović)