OTKRIVAMO: OZNA ubila 56.000 Jugoslovena između 1944. i 1953. godine! (FOTO)

Nimalo slučajno, po želji autora izložbe "U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-53" istoričara dr Srđana Cvetkovića podaci o tome koliko je ljudi i na koji način likvidirala tajna policija u drugoj polovini 40-ih godina prošlog veka javnosti su obelodanjeni u nekadašnjoj zgradi Ozne, Agitpropa, CK KPJ u kojoj je danas Istorijski muzej Srbije.

Preporučujemo

U najmračnijoj od svih soba improvizovane kuće terora nalazi se postavka, ove najteže među teškim pričama iz perioda "imitacije staljinizma" ili kako su ga kasnije zvali - totalitarizma na Titov način.

Sa zidova nas posmatraju lica nekih od 56.000 žrtava koje je za svega devet godina mučki, bez suđenja, likvidirala Ozna.

Među njima - sveštenici, đaci, čuveni glumci (poput Ace Cvetkovića), književnici (poput Svetislava Stefanovića), šef Crvenog krsta Petar Zec, brojni profesori univerziteta, domaćice, radnici...

Sistem je, prema rečima autora izložbe, bio jednostavan. Među one za koje se znalo da su izdajnici, i koji bi u svakom sistemu bili kažnjeni upisalo bi se poneko kompromitujuće prezime i pregršt imena nevinih građana, kojih su Udbaši želeli da se reše.

Spiskovi su javno objavljivani na stubovima kakve i danas imamo prilike da vidimo u Knez Mihailovoj.

Dok stupamo podom na kojem je crnim kstićima obeleženo svih 211 tajnih grobnica na iscrtanoj karti Srbije, ispred nas, na velikom ekranu, teče film o streljanju na Bagdali u Kruševcu (krajem 1944. godine).

- Ovde su ih sve poređali i s osmehom na licu streljali - objašnjava jedan od svedoka iz dokumentarca, a kao da se na njegove reči nastavlja, priču za Telegraf počinje Cvetković:

- Ovo je prvi put da su javnosti pokazane knjige streljanih i izložena svedočanstva žrtava pred smrt. Članovi tajne policije, iz ličnih osveta ili zbog partijskog napredovanja, likvidirali su oko 56.000 ljudi. Od toga, više od 30.000, streljanjem. Oko 3.000 njih stradalo je nakon farsičnih sudskih procesa u kojima su unapred bili osuđivani, a ostatak je završio u logorima i zatvorima, u Gradiški, Bileći, Stolcu, na Golom Otoku, Zabeli u Požarevcu (kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi), Ramskom ritu gde se nalazio logor za žene... Najviše njih stradalo je u logorima u Vojvodini između 1944. i 1946. godine  - otkriva autor izložbe.

On dodaje da pomenuti broj žrtava nije konačan, kao i da su popisi koje nam pokazuje, u najvećem delu napravljeni na osnovu knjiga i spiskova koje je pravila Ozna.

Prema Srđanovim rečima, paradigma mladih stradalnika svakako je učenik Trgovačke akademije, mladi fudbaler Savo Popović (1927 - 1946) iz Obrenovca, na čije poslednje poruke ispisane majci na jastučnici i donjem vešu nailazimo u prvom staklenom izložbenom delu.

Saznajemo da je ovaj momak kojem je bilo svega 19 godina kada je stradao, ubijen zbog "neprijateljskog delovanja". A istina je da je kao mladi opozicionar "samo razmišljao drugačije".

U krajnje potresnim redovima, između ostalog, Savo je poručio roditeljima "da se ne sekiraju, a da on nikoga niije ni ubio, ni pokrao te da uzdignute glave odlazi".

Po likvidaciji, političke osuđenike je bilo zabranjeno sahranjivati, a samo na teritoriji Beograda bilo je dvadesetak polutajnih grobnica u koje su odlagani leševi. Za njih su znali svi iz kraja, ali o tome nije smelo da se priča.

- U Šapcu su žrtve bacane s mosta na Savi, u Kragujevcu se pri izgradnji fabrike "Fiat" nailazilo na kosti - priča Cvetković pokazujući nam mapu grobova preko kojih su podizani parkovi i dodajući da je jedino u Boljevcu, posle silnih muka izvršena ekshumacija.

Kao ilustraciju apsurdnosti u kojoj su se nalazili optuženi pošto bi saznali da će ih zatvoriti, Cvetković navodi priču o čuvenom slikaru, profesoru i dekanu Branku Popoviću.

- Branko Popović je bio slikar i profesor istorije umetnosti na Arhitekturi. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan francuskom "Legijom časti s palmama". Drugi svetski rat ga je zatekao na položaju dekana Tehničkog fakulteta. Baš na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1944, pripadnici Ozne su ga odveli u Upravu grada. Odatle mu se gubi trag. "Politika" i "Borba" su 27. novembra iste godine objavile da je profesor Branko Popović streljan kao "narodni neprijatelj" - priča Srđan nastavljajući:

- Odmah je konfiskovana njegova kuća u Ulici cara Uroša koja je ubrzo srušena. Malo je poznato da je Popović dobio dojavu od svog prijatelja da će ga uhapsiti, ali da on nije želeo da beži, jer nije verovao da će mu iko nauditi. Mislio je da će u najgorem slučaju biti izveden na sud i da će dokazati svoju nevinost.

(Katarina Vuković)