Da li je ovo uzrok nesrećnog stanja srpske države i katastrofalnih poplava? (FOTO)

Jedan od korena nesrećnog stanja u kome se danas nalazi država u kojoj živimo jeste činjenica da ljudi koji je naseljavaju ne razmišljaju o celini već samo o sebi i svom sopstvenom boljitku. Redak je čovek koji će danas, pre neke svoje aktivnosti usmerene ka poboljšanju sopstvene sreće i društvene pozicije, postaviti sebi pitanje svih pitanja, ono što bi trebalo da bude alfa i omega svakog pregalništva: da li će ovo što želim da uradim štetiti opštem dobru?

Srbija je republika, ali se čini da malo ljudi shvata šta to znači, ili bolje: šta bi to trebalo da znači. Da bismo ušli u materiju moramo se pozabaviti etimologijom ove reči.

"Republika" dolazi od latinskog izraza "res publica", gde "res" znači otprilike "stvar, dobro" a "publica" znači "javnost", odnosno nešto što je opšte i zajedničko (mala digresija: zbog suštinskog poklapanja "javnog" i "opšteg" mnoga se naša državna preduzeća, koja se bave stvarima od opšteg značaja, nazivaju javnim).

Na taj način dolazimo i do značenja termina kojim se danas bavimo, u želji da podstaknemo ljude da počnu da razmišljaju o istinskoj esenciji sistema u kome žive: republika znači "javna, opšta stvar", odnosno, moglo bi se sažeti i u isto vreme ostati veran suštini - "opšte dobro".

Rimljani su stvorili ovu reč kako bi preveli grčki izraz "politeja", i nisu mu pridavali isto značenje kao mi danas; pre svega, antički stanovnici Večnog grada sva su svoja uređenja nazivali republikom, uključujući i monarhiju koja je zbačena u 6. veku p.n.e, zatim ono što mi danas nazivamo rimskom republikom (period između zbacivanja kralja i Avgustove reformacije krajem 1. veka p.n.e.), zatim avgustovski principat, pa na kraju i dominat koji je uspostavio Dioklecijan. Zbog toga je njihova reč "res publica" paralelno sa našom rečju "država", ali samo u tom bukvalnom smislu, kao što ćemo uskoro i videti.

Rim je u poslednjih pet vekova pre nove ere postavio temelje republikanizma kao sistema u kome vlast ne sme i ne može da počiva u jednom čoveku koji ima moć da deli život i smrt svojim podanicima, i u kome je briga o dobru svih iznad brige o dobru samoga sebe. Složeni sistem njihovog uređenja bio je prilično uspešan pokušaj balansiranja između senata, u kome su sedeli patriciji odnosno nasledna aristokratija, i narodne skupštine koja je jednom godišnje birala konzule, tribune, cenzore i ostale nosioce izvršne vlasti.

Na prvi pogled, postoji velika razlika između starog Rima i današnje republike, ali samo na prvi. Istina je da je ovo bio iskreniji sistem, jer, iako danas nemamo institucionalizovanu naslednu aristokratiju, imamo neinstitucionalizovanu naslednu oligarhiju koja finansiranjem političkih partija, za koje glasa narod, obezbeđuje sebi uticaj i osigurava da će vlast raditi za njihove interese.

To je mnogo gora varijanta, zato što kada nemaš jasno definisanu grupu koja ima moć nemaš ni poluge borbe protiv nje, jer ne znaš ko, šta, kada i kako radi. Rimski patriciji su se možda i starali o svojim privatnim i porodičnim interesima, ali su takođe uvek imali na umu OPŠTE DOBRO i širu sliku, razmišljajući godinama, decenijama i vekovima unapred. Oni su delili sudbinu sa svojim narodom, iako su nesumnjivo živeli daleko bolje od njega. Propast Rima bi bio propast za sve njih zajedno.

Naši oligarsi ne dele sa njima taj način razmišljanja. Oni uvek mogu, ako sve propadne, da presele svoj kapital u neku daleku zemlju u kojoj će nastaviti sa poslom. Zbog toga se nadamo da će i naši današnji tajkuni, zajedno sa narodom, pročitati ovaj tekst i prizvati se pameti jer je jasno da, kada se sve izvaga, ni narod ni ekonomski moćnici nemaju drugu domovinu.

Sumirajmo: osnovne ideje republikanskog uređenja jesu te da je država sama po sebi opšte dobro o kome svi moramo da se staramo zajedno kako bi bilo dobro svima skupa i svakom čoveku pojedinačno i da niko ne sme imati apsolutnu vlast i da svi moraju da učestvuju u izboru onih koji su deo te vlasti.

Da su se time vodili oni koji su proneverili pedeset miliona dolara kredita koji smo uzeli pre deset godina ne bi li se bolje spremili za poplave, danas možda ne bismo gledali tužne prizore poplavljenih gradova koji su do temelja uzdrmali ovo drago parče Zemlje koje zovemo Srbija.

Da se time vode i "obični" ljudi koji lažu i varaju ne bi li dobili besplatno zdravstveno osiguranje, možda nam deca ne bi umirala zbog pogrešnih dijagnoza, nedostatka lekova i zastarelih aparata.

Da se javno, ono što je vlasništvo svih nas zajedno, ne otima i ne grabi i ne uništava na svakom koraku, ne bismo bili ruina od države. Šta to natera čoveka da ukrade klupu iz parka za decu? Ili da slomi klackalicu u njemu?

Zašto mora da se dogodi kataklizma, da bismo se setili javne stvari, da bismo "nas" stavili ispred "mene" i da bismo se podsetili da živimo u sistemu koji se zove "opšte dobro"?

RAZVOJNI PUT REPUBLIKANIZMA

Sa smrću rimske republike nije umrla i ideja da država nije lična prćija nekolicine, ali je skrajnuta na marginu. Postojale su docnije mnoge zemlje u kojima je postojao ovaj oblik vladavine, iako se nije zvao tim imenom.

Neki od primera koje ćemo navesti su neke indijske države kojima su vladala veća umesto radža, zatim Island na kome su izabrane poglavice klanova sedele zajedno u skupštini koja se zvala (a i danas se zove) alting, ali i trgovačke republike koje su dominirale severnom Italijom (Venecija, Đenova, Padova, Firenca...) i Hanzom.

Čak je i u sastavu Svetog rimskog carstva postojao 51 slobodni grad koji je vladao sam sobom: oni su po pravilu bili najbogatiji delovi imperije. U Rusiji smo imali Novgorod i Pskov dok nije došla Moskva i pokorila ih, a kod nas Dubrovnik i Kotor. Holandska republika se pojavila sredinom 16. veka i ubrzo postala svetska sila, sa izabranim državnikom (stadholder) kao nosiocem izvršne vlasti.

Dominantna forma svih ovih srednjevekovnih i ranih modernih republika bila je vladavina veća u kojima su sedeli patriciji, ali postojala je i ona koja više liči današnjoj, pre svega u švajcarskim kantonima koji su bili i jesu verovatno najbolji dokaz neverovatne efektivnosti ovog sistema.

Američka i Francuska revolucija donele su sa sobom prve oblike savremene republike kakvu znamo, ali je moralo da prođe još dugo vremena pre nego što će republika postati dominantna na Starom kontinentu i na svetu generalno: od 206 današnjih suverenih država, 135 su republike; čak su i evropske države koje su monarhije ipak po svojoj suštini danas republike. Svet je morao da doživi napoleonske ratove, revolucije 1848. godine, parisku komunu, dva svetska rata i komunističku revoluciju u Rusiji da bi došao do toga.

Ljudi su umirali i prolivali krv da bi potomstvu obezbedili postojanje sistema koji će brinuti o svima. Na nama je sada da taj sistem odbranimo, a ne postoji bolji način od promene ponašanja i načina razmišljanja.

(V. V.)