POPLAVA MU ODNELA SVE: Ima samo živu glavu na ramenima i 1.200 dinara u džepu! (FOTO)

Srećni su svi koji su izvukli žive glave iz nezapamćene katastrofe prouzrokovane poplavom. Spasili su se, ali šta sad?

Preporučujemo

Ovo pitanje postavlja sebi i Iva Lazarević iz Stublina kod Obrenovca, kojeg je vojska naterala da se evakuiše.

- Kad nas je vojska upozorila da će voda da nadođe i da treba da se sklonimo iz tih nižih delova, spakovao sam stvari u kamp kućicu koju sam doterao iz Švedske i preselio se na brdo. Išao sam i gledao kako susedno Veliko Polje nestaje, kako ga voda guta. Još jednom sam se vratio u svoju kuću po neke stvari, međutim, ništa više nisam uzeo, ništa nisam zatekao, moje kuće nije bilo... Prvo se urušio krov, a neki zidovi su padali pred mojim očima. Stajao sam u dvorištu i gledao kako sve probada. Šta ću... - uzdiše Iva.

Iako mu je kuća bila trošna, njemu je koristila.

- Da se razumemo, to je bila trošna kuća, u koju dugo nisam ulagao jer sam živeo i radio u inostranstvu, ali meni je služila, drugu i bolju nisam imao. Ostali su samo mokri bočni zidovi. Kolubara je sve progutala. Bio sam srednja klasa, privatno sam radio, nisam bio profiter, nisam imao mnogo, imao sam dovoljno. Sad nemam ništa.

Bez ikog svog u Srbiji, trošna kuća mu je bila sve, pa kaže da nema za čim da žali:

- Drugi ljudi su očajni, plaču, jauču... Ili samo ćute. Toliko su u šoku da ne progovaraju. Neki nisu hteli ni da dođu, svesno su tamo ostali i gledali kako im voda uništava sve. Ne samo kuće i imanja, već i živote. Pričaju: "Imao sam nešto stoke, sve je to otišlo..." Šta možeš...

Kako kaže, u inostranstvu se znalo šta se sprema.

- Znate, iz Nemačke su najavljivali ovu katastrofu. Imam sestru u Švedskoj i ona mi je rekla da se znalo šta će biti. Mislim da smo mogli ovo da sprečimo nekako - dodaje smireno.

Ovaj čovek svedoči o momentima katastrofe koje je preživeo, često sležući ramenima, jer iz svoje kože ne može. Staložen je i jasan sve do momenta kad ga pitamo šta će, kad mu budu saopštili da je momenat da napusti kolektivni centar.

- Šta ću, otići ću... Imam nešto novca.

U tom momentu mu podrhtava usna, zatim i celo telo, oči postaju crvene. Stiska se, hvata za džepove i pokazuje nam 1.200 dinara.

- Ovo je sve što imam - plačući odgovara ovaj pedesetogodišnji Obrenovčanin.

Skrivajući pogled, trljajući oči, posle duge pauze, ponavlja:

- Šta ću? Ići ću tamo, u moje mesto, nemam kuda. Obećali su nam neku pomoć, moram to da sačekam. Ne možeš da biraš, moraš pravo da gledaš, nema nazad. Nije ovo kao fudbalski meč, jedno je kad gledaš na televiziji, a drugo je kad doživiš da ti se kuća sruši pred očima - u suzama završava svoju priču Iva Lazarević.

(Telegraf.rs)