KAO U HORORU: Šta je sve ovaj dečak iz Obrenovca morao da uradi da bi preživeo! (FOTO)

Potresne priče ljudi koji su širom Srbije stradali u poplavama stižu sa svih strana. Taman kada pomislite da ne može biti težih, neko vas demantuje svojim zastrašujućim svedočanstvom.

Preporučujemo

Ono što je ekipa Telegrafa prilikom obilaska prihvatnog centra u hali "Pionir" čula od 17-godišnjeg Miodraga Demirovskog iz sela Zvečka kod Obrenovca ostavilo nas je bez reči.

Na njega su nas uputili, odmah po ulasku u "Pionir" objašnjavajući nam da je ono što je on doživeo najzastrašujuće među pričama oko 400 ljudi koji su i ovaj dan proveli u prihvatnom centru.

Prilazimo visokom momku koji sa nekoliko novih drugara igra karte i pije koka-kolu... Ničim ne odaje utisak kroz kakvu golgotu je prošao. Na priču pristaje odmah.

- Veče je počelo kao i svako drugo kišno veče do tada... Majka je radila noćnu smenu, a ja sam nešto ranije legao. Ne znam koliko je prošlo, tek u neko doba noći osetio sam kao da me neko prska vodom po licu. Otvorio sam oči i nisam mogao da verujem šta vidim. Kroz prozor je kuljala voda, a krevet na kojem sam ležao plutao je bujicom koja je u potpunosti ispunila moju nekadašnju sobu - objašnjava Miodrag zastanuvši na onome "nekadašnju".

- Istoga trenutka, bez razmišljanja, onako u donjem vešu iskočio sam kroz prozor i popeo se na krov kuće... Smrzavao sam se dok me je vetar šibao, a voda nadolazila munjevitom brzinom... Nisam znao šta da radim, te sam počeo iz sveg glasa da vičem "Upomoć", u nadi da će me neko čuti. Niko se, međutim, nije odazivao. Kao da sam bio sam na celom svetu. Jedino što se čulo bilo je cviljenje pasa koji su negde u podnožju davili.

Nakon dva sata zapomaganja sa krova, Miodraga je konačno čuo komšija.

- Kada sam čuo komšijin glas, sa krova naše kuće skočio sam na krov šupe, a onda odatle nekako na sims njihove dvospratnice, pa preko prozora kupatila unutra... Bez muka smo u čudu gledali kako voda nadire i briše sve pred sobom... I moja kuća u kojoj sam do malopre spavao nestala je - seća se Miodrag stežući kartu koja mu je od malopre ostala u ruci.

Onoga trenutka kada je voda prešla prvi stepenik u kući, začulo se kako podiže frižider, zamrzivač, šporet... Prema Miodragovim rečima ništa gore od tog zvuka do tada nije čuo. Pošto su shvatili da više ni trenutak ne smeju da ostanu tu, preko brežuljka koji se nalazi iza kuće spustili su se na jedini preostali suvi put. Tu su sačekali još nekolicinu komšija kako bi se zaputili u Belo Polje.

- Bilo nas je 20-ak. Sa nekima se nisam poznavao, a svi smo se jedni prema drugima ponašali kao da smo rođeni u istoj kući... Tri bake i dva starca nosili smo na rukama kroz pomahnitalu bujicu, zajednički smo lomili delove ograda na koje smo nailazili, bodrili one koji posustanu... Ni sam ne znam kako, tek nekako domogli smo se livade na kojoj je kao u nekom sabirnom centru bilo okupljeno celo Belo Polje. Svi su čekali da ih evakuišu... I mi smo čekali...

Vojni helikopteri su sletali i poletali, međutim Miodrag je bio u onoj grupi koja je "mogla da sačeka". Nakon što nisu više imali gde da slete, Miodrag je sa još 50-ak ljudi vraćen u Belo Polje. Smešteni su u jedinu kuću na brdašcetu koja nije bila poplavljena.

- Za svega sat vremena bili smo odsečeni od ostatka sveta. Na ostrvu koje je zapljuskivala voda sa svih strana lomeći drveće usput, okruženi vrhovima krovova kuća. Dva dana niko od nas nije ni jeo ni vode pio...

Ruskim spasilačkim čamcima izvučeni su napolje. Tokom evakuacije njih 20-ak nije smelo da se mrdne kako se ne bi prevrnuli.

- Nikada neću zaboraviti kako motor čamca zapinje o krovove kuća na kojima stoje užasnuti ljudi čekajući svoj red na evakuaciju - priča Miodrag dodajući kako su do Beograda evakuisani žandarmerijskim džipovima.

- Ovde su nas ljudi divno primili. Ali, izvinite što ću ovo reći: "Ja bih voleo da sam sada u svojoj kući, koje više nema sa svojim drugarima".

Sa majkom od koje ga je rastavila poplava susreo se u hali "Pionir". Sa sestrom koja je ostala u selu Ušće kraj Obrenovca čuje se svaki dan... O tome šta će posle svega, uz odmahivanje rukom, kaže:

- Boli kada ne znaš kako da izađeš iz svega ovoga. Svi ljudi bi trebalo da stave prst na čelo i da razmisle o tome.

Suzu, onako stameno, muški nije pustio... Ostao je da sedi za stolom za kojim smo ga i na ulazu zatekli.

Dešavanja uživo u područjima najugroženijim od poplave možete pratiti OVDE.

(Katarina Vuković)