DIRLJIVO: Ovo je zaboravljena baka Eva iz centra Novog Sada (FOTO)

U najurbanijoj ulici Novog Sada već 60 godina živi baka Eva Marković, poreklom Ruskinja, koja je preživela golgote logora, ali se sa svojih 90 godina i dalje raduje životu.

Preporučujemo

Baka Eva ima dve ćerke i nekoliko unučadi, ali su svi oni, kako kaže, otišli svojim životom. Jedino joj ćerka iz Novog Sada svrati dva puta mesečno i plati joj račune.

Ova skromna starica kaže da joj ne smeta ni stara odeća ni oronuli stan, već da je zahvalna što nije gladna. Pošto se slabo i teško kreće, baka Evin jedini stalan izvor hrane je ručak koji dobija svakodnevno iz Crvenog krsta.

- Nisam gladna. Jako su fini ti ljudi. Rekli su mi da više ne dolazim sama po ručak, već da će mi oni doneti, jer sam na putu do Crvenog krsta nekoliko puta pala u nesvest. Svaki dan mi dolazi Perica, momak koji raznosi hranu. Donosi mi i higijenske proizvode, tako da ne kupujem ni sapun, ni šampon, ni prašak za veš. Samo se ponekad častim, pa kupim kiselu vodu - kaže ona.

Evina kuća decenijama nije renovirana, tako da ona sada živi u prostoriji sa napuklim plafonom koji preti da se uruši, polomljenim prozorima i sa kanalizacionim odvodom u dvorištu, a smrad se nekada oseća po celoj kući. Ali baka Eva se svemu prilagođava i kaže da joj jedino smeta hladnoća.

- Bude mi hladno zimi, pukli su i plafon i prozori. Ove godine ipak nije bila tako jaka zima. Trudim se da se dobro obučem i ponekad upalim grejalicu, jer štedim struju. Inače, trudim se da štedim, mesečno potrošim samo jedan kubik vode. Za odeću i čišćenje stana skupljam i koristim kišnicu ", govori za 021 o svojoj svakodnevici ova skromna baka.

Evina životna priča počinje u Rusiji, odakle je kao devojka odvedena u logor u Nemačkoj, gde je, kako kaže, spoznala sva zla ovog sveta i najveće među njima, glad. "Znam ja šta je glad, bila sam u logoru u Nemačkoj još 1941. Za te tri godine nisam pojela ni tri kile hleba. Imala sam 18 godina kada su me kao omladinku iz Sovjetskog Saveza oterali u logor. Ničeg se ne bojim, osim gladi, glad je nešto najteže na svetu", priča Eva.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Crvena armija regrutovala je njenog malog brata i oca. Majka je uspela da spase sina ali su, skrivajući se od vojske, pokisli i Evin brat je uskoro preminuo. Stres od gubljenja sina i odvođenja muža, kao i nehumani uslovi u logoru, doveli su do toga da joj je i majka ubrzo umrla.

- Stalno sam plakala. Jedan od retkih koji mi je u tim teškim trenucima pomagao bio je jedan oficir iz Beograda. Tada nisam imala pojma gde je Beograd. On je radio u mornarici, pa je znao pokoju reč ruskog. Govorio mi je da ne plačem, da će brzo oslobođenje. Kasnije se zaljubio u mene i rekao mi da će me odvesti u Beograd. Tako je i bilo - priča ona.

Kad je američka vojska oslobodila logor, Evina situacija postala je bolja. Oficir je ispunio obećanje i odveo je u srpski konzulat, gde su se venčali.

Imala je dvadeset jednu godinu kada je došla u Beograd. Živeli su u Hilandarskoj ulici, gde ju je njegova porodica lepo primila, seća se Eva. Nakon što joj se muž razboleo i umro, Eva se, zbog većeg broja slobodnih stanova i bolje ponude posla, preselila u Novi Sad.

- Iz sindikata, gde sam se prijavila za posao, poslali su me u fabriku za voće i povrće u Kulpinu. Naučila sam da perem krastavce i da ih slažem u tegle. U ovom stanu, gde sam sad, živeo je jedan Rus. Bio je muzičar u pozorištu. Ja sam sav zlatan nakit koji sam dobila od mame dala njemu, a on mi je ustupio ovaj stan i od tad sam ovde - kaže baka Eva.

Šezdeset godina kasnije, baka Eva i dalje živi u toj istoj kući u Ulici Laze Telečkog. Međutim, vremena su se promenila, a nekadašnje porodične kuće sada su kafići i klubovi. To umnogome utiče na život ove starice.

- Moje dvorište je bilo puno cveća, sad su mi svo cveće počupali, ostalo je nešto malo. Ovde bude takva buka. Vi da vidite to noću... Oni mene maltretiraju, ja nemam sna noću, zato ja po danu spavam. Zbog zakona o požaru, napravili su neka vrata koja izlaze iz kafića u moje dvorište. Oni tu izlaze, pre neku noć su mi kapiju srušili. Kada zovem miliciju, samo me oteraju u kuću i kažu mi da ćutim - priča Eva.

Kako kaže jedna od organizatorki pomoći za baku Evu Marković, Danka Debeljak, iako je baka veoma skromna i tvrdi da joj ništa nije potrebno, "Novosađani" su uspeli da sastave spisak bakinih najneophodnijih potrepština, a planiraju da dovedu majstore i okreče joj stan.

- Prvobitna ideja bila je da se prekreči fasada, ali problemi koje smo zatekli u kući su mnogo ozbiljniji i svakako predstavljaju prioritet. Za početak, neophodno je popraviti plafon koji se sve više urušava. Zatim, problem je i kanalizacija u njenom dvorištu, a pored toga trebalo bi popraviti električne instalacije. Sve ovo otežava njenu skromnu svakodnevicu, neophodno je da joj se obezbede osnovni uslovi za život zbog čega smo i pokrenuli akciju - kaže Danka.

"Novosađani" nisu jedini koji pokušavaju da pomognu Evi. Neki od sugrađana, koji su čuli njenu priču, ponekad joj kucnu na prozor, donesu nešto hrane i malo popričaju.

Baka Eva se ni na koga ne žali, zahvalna je za sve što joj je život doneo. Bez obzira na teške okolnosti u kojima živi, ona ne želi da se iseli, jer kako kaže, ne želi da napusti kuću koja joj je dom poslednjih šezdeset godina.

(Telegraf.rs / 021)