ZA NEVERICU: Neprocenjivi kostimi u Narodnom pozorištu leže skoro na podu! (FOTO)

U fundusu Narodnog pozorišta okruženi haljinama koje je svojevremeno nosila Ljubinka Bobić kao Gospođa ministarka, košuljama i stilizovanim sakoima i kaputima u kojima je scenom ponosno gazio Mija Aleksić kao Sirano de Beržerak, a mnogo godina kasnije vešto paradirao Miki Manojlović kao Ričard III, ne možemo da ne pomislimo na sve što se dešavalo oko i iza scene od davne 1868. kada je Nacionalni teatar podignut.

Preporučujemo

Beograd je tada imao jedva više od 25.000 žitelja, koji su stanovali u 3.444 kuće.

Sa istim uzbuđenjem su, verujemo, iščekivali i prvu premijeru - "Posmrtnu slavu kneza Mihaila", koja je izvedena jednog četvrtka, 30. oktobra 1869, sa kojim su i neki "novi Beograđani" iščekivali postavku "Srpske trilogije" na Velikoj sceni 22. novembra 2013.

U magacinu drame nailazimo na kostime i iz ove predstave sa potpisom kostimografkinje Katarine Grčić Nikolić koja nas dočekuje ispred Narodnog pozorišta kako bi nam otvorila vrata svih osam magacina igrajućeg repertoara.

Kostimi za balet, dramu i operu imaju svaki svoj magacin, pri čemu, saznajemo, nema pozajmljivanja kostima iz jedne predstave za drugu, sem, u iznimnim slučajevima.

O tome koliko ukupno kostima ima pod krovom Nacionalnog teatra teško je, kažu nam, govoriti.

- Zaista vam ne mogu dati tačnu brojku. Može ih biti i do 10.000 i daleko manje od toga - počinje priču za Telegraf kostimografkinja Katarina Grčić Nikolić i dodaje - Samo "Labudovo jezero" ima 300 kostima, "Karmen" sa alternacijama svih solista - oko 360! Na repertoaru ima oko stotinak predstava, opera i baleta. Pa, vi računajte koliko je to kostima. Tužno je što bi ih bilo tri puta više da mnogi od njih nisu izgubljeni i uništeni u velikoj rekonstrukciji pozorišta između '86. i '89. U toj "pretumbaciji" nestali su skoro svi kostimi jednog od naših najboljih kostimografa, Dušana Ristića koji je ceo vek posvetio izradi kostima za balet i operu - kaže Katarina dodajući da građani mogu pozajmiti kostime, ali isključivo iz fundusa, ne i igrajućeg repertoara.

Cene za iznajmljivanje kreću se između 1.000 i 3.000 dinara. U poslednje vreme posebno su popularni maskenbali za koje je garderoba iz fundusa "kao stvorena", a često navraćaju i mladenci kako bi iznajmili frakove i haljine.

- Više nego fer pogodba, ako se uzme u obzir da je svaki od tih komada u izradi koštao između 500 i 1.000 evra - iskrena je Katarina nastavljajući priču o tome gde se kostimi izrađuju.

- Jedino smo pozorište koje i dalje ima krojačke radionice. Ceo četvrti sprat posvećen je izradi kostima. Naime, tu se nalaze dve krojačke radionice - muška i ženska, zatim jedna obućarska radionica i modisteraj (radionica za aksesoare - kape, šešire, rukavice, torbice). Svaka od radionica ima oko osam krojača koji se drže klasične majstorske izrade - objašnjava Katarina.

Reč je o izradi koja se, nažalost, kako saznajemo - polako zaboravlja.

- Sve je manje ljudi koji su zainteresovani za ovakvu vrstu posla. Kada ode ova garnitura majstora u penziju, bojim se da neće imati ko da ih nasledi - priča Katarina - Razlog je svojevremeno najbolje opisao jedan kostimograf koji je ostao upamćen po rečima: "Kada zabodeš iglu, mala je ladovina"! Odista je tako. Ono što naši kostimografi urade za budžet od 150 evra, u Velikoj Britaniji se radi za 2.000 do 3.000 evra... Inače, za kostime se odvaja novac kada se pravi budžet za predstavu, a koštaju svaki od 100 pa i do 1.000 evra.

Veliki problem u poslednje vreme postalo je sve učestalije skraćivanje termina za izradu.

Naime, sve češće se dešava da se za izradu kostima ostavlja svega dve do četiri nedelje i to za predstave (pa čak i balete i opere) čiji je obim posla takav da bi trebalo izdvojiti i do dva meseca.

- Razlog je to što mnogo više naslova izlazi za kraće vreme - objašnjava Katarina pokazujući nam kostim Nataše Ninković u kojem je na Velikoj sceni kada je primljena u Narodno pozorište igrala smernu Bjanku u Šekspirovoj "Ukrućenoj goropadi".

Nailazimo i na jedan od najvrednijih kostima u Narodnom pozorištu, Borisa Godunova koji su nosili velkani ovdašnje opere Živan Saramandić i Miroslav Čangalović. Ovaj komad doslovno težak 20 kilograma, koji ima više od pet decenija radila je jedna od naših najvećih kostimografkinja tačnije prva srpska školovana kostimografkinja Milica Babić, supruga nobelovca Ive Andrića.

Među muškim kostimima rezervisanim za dramu oduševljava nas kostim Henrija Šestog iz istoimene predstave Nikite Milivojevića koja je pre dve godine igrana u čuvenom londonskom Glob teatru.

Pored kostima koji je kao Henri VI nosio Hadži Nenad Maričić našu pažnju zaokuplja i onaj koji je nosio Tanasije Uzunović kao Vojvoda od Glostera.

U magacinu rezervisanom za ženske operske uloge oduševljavamo se kostimima koje je jedan od najboljih italijanskih modnih kreatora Renato Balestra radio za "Pepeljugu", a u kojima je na sceni prosto blistala sjajna Jadranka Jovanović.

Za ovu operu urađeno je oko 200 kostima po Balestrinim nacrtima od materijala koji je specijalno za ovu namenu stigao iz Italije.

Ništa se, međutim, ne može porediti sa kostimom koji je nosila čuvena Ljubinka Bobić kao Nušićeva Gospođa ministarka.

Njega uz neke koje je nosio Raša Plaović (velikan srpskog glumišta po kojem je nazvana i jedna od scena) čuva se u Muzeju Narodnog pozorišta.

Lepo bi bilo kada bismo ovo kratko putešestvije mogli da završimo u nostalgičnom duhu u kojem smo ga i započeli.

Međutim, jednom utisku je teško odupreti se.

Manjak prostora u kojem se drže kostimi koje smo na nekoliko sati obišli više je nego zabrinjavajuć. Osam magacina je doslovno prenatrpano (o fundusu da i ne govorimo), a većina kostima koji predstavljaju istinsko blago ne samo ovdašnje, već svih srpskih pozorišnih scena, kojim bi se ponosili i u Glob teatru poslagani su skoro na podu!

- Rak rana ovog pozorišta je nedostatak prostora za kostime - priča Katarina ispraćajući nas - Videli ste kako u našem baletskom magacinu pačke (prim.aut baletske haljinice) stoje naslagane jedna na drugu i položene skoro na zemlju. U Boljšoj teatru iste pačke vise u posebnoj sali. Da bi rasporedili sve kostime kako dolikuje, trebala bi nam prostorija veličine jedne sajamske hale. O uslovima da i ne govorim! Kao što ste i primetili, nema neophodne ventilacije, termoregulacije... Sve je i dalje u dobrom stanju isključivo zahvaljujući brizi i ljubavi garderobera prema svom poslu.

Na izlazu smo i dalje pod utiskom lepote koju smo videli.

No, na pameti nam je, nažalost, samo jedno pitanje: "Hoćemo li zaista dozvoliti da nam pred očima nestane i ovaj deo neprocenjive pozorišne istorije"?

(Katarina Vuković)