ČIJI JE TIBET: Da li je Kina pre 63 godine okupirala nezavisnu državu? (FOTO)

Već se nekoliko nedelja unazad bavimo separatizmima, što u Evropi, što u Rusiji i oko nje, što u ostatku sveta. Pitanje Tibeta svakako je jedno od najzanimljivijih i najpopularnijih, a pristalice "slobode" ove himalajske zemlje ima na svim svetskim meridijanima: gotovo se može reći da je moda podržavati obnovu njegove državnosti.

Preporučujemo

Složenu istoriju čitave ove regije, i komplikovane odnose između Tibetanaca, Kineza i Mongola teško je smestiti u jedan novinski članak, zbog čega nećemo ići u duboku prošlost već ćemo se orijentisani samo na ono što se dešavalo manje-više neposredno pre vremena koje nas interesuje.

Sve je, naravno, počelo sa Britancima. Oni su sredinom 19. veka pokorili Nepal, Sikim, Butan i Burmu, te čitavo južno krilo Tibeta koje je ostalo jedino himalajsko kraljevstvo van britanske kontrole. U to vreme, premda nezavisna država, Tibet je nominalno bio pod suverenitetom Kine. 1904. godine Britanci vrše invaziju na Tibet, a dalaj lama beži prvo u Mongoliju a potom u Kinu. Vlada u Lasi potpisuje sporazum koji od Tibeta praktično pravi britanski protektorat. 1909. godine kineske trupe dolaze u Lasu. Dve godine kasnije mančurski car biva zbačen u Pekingu, a dalaj lama se vraća na Tibet i proteruje Kineze.

Vrhovni verski poglavar tibetanskih budista potom 1913. godina izdaje proklamaciju koja odnos Kine i Tibeta opisuje kao odnos patrona i sveštenika, u kome niko nije potčinjen onom drugom. Takođe, proklamacija Tibet definiše kao "malu, religioznu i nezavisnu naciju".

Narednih 36 godina ovo konzervativno teokratsko feudalno kraljevstvo će biti de fakto nezavisno; kineski pravnici smatraju da je za sve to vreme de jure bilo deo Kine, dok drugi da je de jure bilo nezavisno nakon tibetansko-mongolskog sporazuma iz 1913. Uglavnom, lideri novoosnovane Republike Kine nemaju vremena da se bave ovom regijom, pošto je Kina rastrzana građanskim ratom a potom i invazijom Japanaca.

Sve se menja kada iz rata kao pobednici izlaze komunisti na čelu Mao Cedungom i stvaraju Narodnu Republiku Kinu. Vođa revolucije odmah kao glavni cilj postavlja inkorporiranje Tibeta. Zbog toga se 1949. godine počinje sa pripremom invazije, a na jesen 1950. godine do nje u ograničenoj meri i na malom delu ove teritorije i dolazi. Za sve to vreme se vode pregovori između Pekinga i Lase o statusu Tibeta. Treba napomenuti da je ponašanje kineske vojske bilo primereno; zarobljenim neprijatelju bi držali lekcije o socijalizmu, zatim bi im dali nešto novca i puštali ih da se vrate kućama. Civili, po priznanju samog dalaj lame, nisu napadani.

Pritisnuta sa svih strana, tibetanska vlada prinuđena je da potpiše sporazum 1951. godine kojim se priznaje da je njihova zemlja deo Kine, ali dobijaju široku autonomiju. Zapravo, godinama potom malo šta se zapravo suštinski promenilo: društveni odnosi su ostali isti, dalaj lama je i dalje vladao, zemljoposednička aristokratija je i dalje u kmetovskom položaju držala seljake... tradicionalna socijalna struktura je ostala nedirnuta.

Međutim, 1956. izbija opšti ustanak etničkih Tibetanaca u jednoj regiji na istoku, uz svesrdnu pomoć američke CIA ali i Sovjetskog Saveza, Tajvana i Nepala, a tri godine kasnije počinju nemiri i u samoj Lasi, sa ciljem proterivanja Kineza. Kineska vojska bombarduje manastire i vrši zločine. Ustanak je u krvi ugušen, a dalaj lama beži iz Tibeta. Kina poništava prethodni sporazum i u punom smislu integriše ovu teritoriju u svoj politički i pravni sistem.

Kakav je Tibet danas? Za početak, demografska slika je drugačija pošto je Peking naselio ogroman broj etničkih Han Kineza i time kompletno promenio etničku strukturu regije. Dalje, njegova teritorija je podeljena između nekoliko provincija. Sa druge strane, ropstvo i feudalizam su ukinuti, u regiju se ulaže dosta novca, škole su sekularne, ljudi imaju struju i tekuću vodu u svojim domovima.

Da li su Tibetanci zadovoljni? Ne bismo rekli. Od 2008. godine svako malo bukte nemiri, dolazi do sukoba sa policijom i kineskim naseljenicima, a budistički monasi se spaljuju.

Šta nosi sutrašnjica, ne zna niko.

(V. V.)