GDE SE IGRAJU NAŠA DECA: Samo dve igraonice i 100 igrališta imaju sertifikat o bezbednosti!

Samo oko 5 odsto javnih dečjih igrališta i manje od 1 odsto igraonica za decu ima sertifikat o bezbednosti koji pokazuje da su sprave koje se nalaze u tom prostoru, pa i sam prostor, bezbedni. O bezbednosti najviše vode računa Beograđani i Subotičani.

Preporučujemo

U Srbiji, prema grubim procenama ima oko 2.000 dečjih igrališta i 560 registrovanih igraonica. Od svih tih mesta, na kojima deca često provode vreme, sertifikat o bezbednosti ima samo 100 igrališta i tek dve igraonice. Insistiranja na bezbednosti su se pojačala nakon nekoliko nezgoda koje su se dogodile na ovakvim mestima, a u kojima su žrtve bila deca.

- Apsolutno stojim iza toga da tih 100 igrališta ispunjavaju standarde koji važe u Srbiji. Što se tiče igraonica, tu je bilo dosta problema jer su se vlasnici dosetili da se brane time da su neinformisani. Iako je opština dužna da im traži sve neophodne papire pre registracije, nije dužna da ih uči zakonu. Nepoznavanje zakona ne oslobađa ih pravne odgovornosti - kaže Marko Stojčić, kontrolor iz firme "Arhitekton", akreditovane da kontroliše bezbednost opreme dečjih igrališta i sportskih terena.

Prema njegovim rečima, veliki pomak u bezbednosti dečjih igrališta napravili su Beograd i Subotica. Ipak, mnogo veći problem predstavljaju stara igrališta kojih, samo u prestonici ima oko 850.

- Što se tiče javnih dečjih igrališta situacija se polako popravlja. Jedna po jedna lokalna samouprava prihvataju obavezu da sva nova dečja igrališta moraju da budu prema važećim srpskim standardima. Veći su problem stara igrališta koja treba prilagoditi standardu kako bi se proglasila bezbednim. Njih ima puno i to je proces koji će sigurno trajati tri do četiri godine - objašnjava Stojčić.

Sertifikat o bezbednosti podrazumeva da je igralište prošlo kontrolu prema svih 240 stavki koje su definisane standardom, ali tek nakon postavljanja instalacija odnosno sprava u konkretnom prostoru. Svako ko postavlja nešto na javnu površinu, bilo da su u pitanju fizička ili pravna lica, dužan je da se drži istih pravila.

- Iako u gradovima poput: Novog Sada, Šapca, Užica, Leskovca postoji dobra volja da se započne sa primenom standarda bezbednosti, često su problem finansije. Ipak, pojedine lokalne samouprave se sada, kada sprovode javne nabavke sprava za dečja igrališta, javljaju da se konsultuju kako bi to što kupe bilo u skladu sa standardom. Ide teško, ali ide nekako - dodaje Stojčić.

Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda obavezuje lokalnu samoupravu i vlasnike igraonica, da mesto na kome će se deca igrati učine bezbednim. Taj zakon propisuje da sve što je za javnu upotrebu mora da bude bezbedno, a dokaz za to je ako je usklađeno sa važećim, srpskim standardom. To potvrđuje akreditovano kontrolno telo.

Cene za proces sertifikacije zavise od mnogo faktora kao što su vrsta igraonice, odnosno veličina igrališta i broja sprava. Kako dodaje Stojčić, iako se sertifikacija naplaćuje, firma "Arhitekton" besplatnim savetima često pomaže svima koji bi želeli da uđu u ovaj proces.

- Vlasnicima igraonica često smeta što privatna firma kontroliše bezbednost i zahtevaju da to bude državni organ. Međutim, to u evropskim okvirima prosto nije prihvaćeno. Ovakva tela su nezavisna i od države i od investitora, pa tako svojom akreditacijom dokazuju da neće bilo kome izdati sertifikat, ukoliko nisu ispunjeni svi uslovi bezbednosti. Da bismo sprečili zloupotrebe, o našoj kontroli svedoči crvena nalepnica koju dajemo onima koji su ispunili proces  - zakjlučuje Stojčić.

(M. Stojanović)