Čileanski rudari su mučenici radničkog pokreta. Priče o seksu i kanibalizmu su smišljene laži (FOTO) (VIDEO)

Od dramatičnog spasavanja 33 rudara koji su zatočeni pod zemljom u rudniku San Hoze, usred čileanske pustinje Atakame čudom preživeli 69 dana, prošlo je tri i po godine. Iako su o svemu što su preživeli tada dugo ćutali, jedan od glavnih junaka ove nezaboravne priče progovorio je o svemu što se događalo, ali i o svom teškom životu.

Preporučujemo

Mario Sepulveda (44) postao je poznat po tome što je kada su ga izvukli na površinu viknuo "Viva Čile!". Dobio je nadimak i Super Mario. Nakon spasavanja, činilo se da je od svih rudara, upravo on postao najprepoznatljiviji, a svi su pretpostavljali da će bar on uspeti da se obogati na spostvenoj nesreći.

Međutim, život ovog čoveka ubrzo se pretvorio u pravi pakao. Zbog besparice u kojoj se našao, prisiljen je da se vrati poslu koji ga je umalo koštao života. Sepulveda kaže da se on, kao i njegove kolege rudari, oseća napušteno i iskorišćeno.

- Ljudi su videli snimke spasavanja i pomislili da se pakao za nas završio, ali to je bio tek njegov početak. Vraćam se u rudnik jer je to jedino mesto u kojem se osećam sigurno. Oni snimaju film, ali naš pravi život nema holivudski kraj - priča Mario, trenutno zaposlen kao pomoćni radnik na snimanju filma o njemu, "The 33".

U ovom filmu Marija, inače glavnog junaka, glumi Antonio Banderas. Za njega, Mario kaže da je skroman i dodaje da je slavnog glumca preklinjao da ga zaposli kao vrtlara. Trenutno je zaposlen kao pomoćni radnik na snimanju ovog filma. Smešten je u hotelu u gradu Kopijapi, u čijoj se blizini nalazi kobni rudnik San Hoze. Na prozore navlači debele zavese, sprečavajući da spreči i najmanji zrak sunca da prodre unutra.

- Volim da živim u tami. Tako mi je prijatnije. U mraku se osećam sigurno. U samoći se osećam sigurno. Čim izađem, odmah mi svi prilaze, žele da se slikaju i rukuju sa mnom. Imam slavu, ali nemam novca. Nema goreg od toga - kaže Mario.

U intervjuu za "Dejli mejl" Mario je ispričao da on i kolege rudari pate od noćnih mora i depresije, koje su posledica ne samo dugog i traumatičnog zatočeništva pod zemljom, nego i kasnije, stalne izloženosti kamerama.

- Kada smo izašli na površinu, pojma nismo imali u kakav se to svet vraćamo - napominje pokazujući posudu punu tableta.

Njima se svakodnevno kljuka zbog teškog psihološkog stanja.

- To su antidepresivi i tablete za spavanje. Većina mojih kolega je takođe na lekovima. Ja ću morati da ih pijem do kraja života. Svi smo mi bili jednostavni ljudi iz radničke klase koji su se spustili u rudnik i nakon 69 dana vratili u cirkus. Prvih nekoliko meseci bili smo superzvezde, ali svet je polako na nas zaboravio i ostavio nas da patimo u tišini - priča dalje Sepulveda.

Mario kaže da su mu, iz današnje perspektive, prvih 17 dana zatočeništva na dubini od oko 700 metara najlepša uspomena. Tih 17 dana s 33 rudara niko nije uspeo da uspostavi bilo kakav kontakt, a suočeni s neizvesnošću i vrlo malim izgledima za izlazak iz klopke, držali su se zajedno preživljavajući na tunjevini i kiselom mleku.

- Bili smo braća. Preživeli smo zajedno i bili smo spremni da umremo zajedno. Dostojanstvo kakvo sam dole video nisam osetio nigde drugde - priseća se Mario.

Uz sve teškoće koje su ga snašle, posebno ga pogađaju priče o navodnom drogiranju i seksu s kolegama tokom zatočeništva. Čak se tvrdilo da su neki rudari razmišljali o kanibalizmu.

- To su sve laži, pokušavaju da izmisle senzacije i zarade na njima. Kada pokušavate da preživite, na seks ni ne pomišljate. Nije bilo nikakvih droga i niko nije pokušao nikoga da pojede - zaključuje Mario, koji na kraju svega kaže da s vremena na vreme misli da bi bilo bolje da ih nisu ni spasli.

Ogorčen je jer nakon istrage o nesreći, koja je formalno okončana u avgustu prošle godine, baš niko nije optužen, iako je naširoko poznato da vlasnici rudnika nisu poštovali sigurnosne propise. Mario kaže da su on i kolege znali da će stvar pokušati da zataškaju.

- Rekli su da nema dovoljno dokaza da bilo ko odgovara za nesreću, ali to je obična glupost. Ima pregršt dokaza protiv vlasnika kojima je profit bio važniji od ljudskih života, ali tako je to u Čileu, bogataši se uvek drže zajedno - priča ogorčeni rudar.

Bez obzira na sve što je preživeo, razmišlja o tome da se ponovo zaposli u rudniku.

- Treba da skinem nešto kilograma, dovedem se malo u formu i krenuću s radom, verovatno za mesec-dva. Ne bojim se rudnika. To je moj posao i moram da ga radim zbog porodice. Iskreno, osećam se sigurnije u rudniku nego na površini. Na površini me hvata teskoba, pod stresom sam. Dole sam smiren, a i mogu da zaradim do 3.000 američkih dolara mesečno - kaže Sepulveda, inače otac troje dece.

On, inače, nije jedini koji je upao u probleme. Edison Pena je nakon izlaska na površinu postao poznat po imitiranju Elvisa Prislija. Međutim, danas se nalazi na klinici za odvikavanje od droge i alkohola. Dvojica drugih rudara danas na pijaci preprodaju voće i povrće, dok je Daniel Herera pokušao da se vrati rudarstvu, ali je zbog napada panike završio na psihijatriji.

Većina ostalih je takođe imala psiholoških problema pa su otišli u prevremenu penziju i od države mesečno dobijaju nešto manje od 500 dolara.

(Telegraf.rs / Izvor: dailymail.co.uk)