NATO PAKT: Mirotvorci koji su postali najveći svetski zločinci

Na današnji dan 1949. godine u Vašingtonu su Ugovor o stvaranju NATO pakta potpisali šefovi diplomatija Belgije, Velike Britanije, Danske, Italije, Islanda, Kanade, Luksemburga, Norveške, Portugala, SAD, Francuske i Holandije.

Preporučujemo

Prethodni akt na kom je utemeljen čitav idejni koncept budućeg pakta bila je "Atlantska povelja", potpisana tokom Drugog svetskog rata, sapotpisnik bila je i Kraljevina Jugoslavija (proklamovano je savezništvo utemeljeno na principima zaštite demokratije i ličnih sloboda).

NATO je osnivačkim aktom definisan kao odbrambeni savez, da bi pola veka kasnije, 24. marta 1999, protivno Povelji Ujedinjenih nacija, mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, suprotno dokumentu o evropskoj bezbednosti iz Helsinkija koje su njene članice potpisale, pogazivši sopstveni osnivački akt, čak i ustave pojedinih država članica, pod vođstvom SAD otpočeo agresiju na Srbiju (SRJ).

Glavna odredba ugovora između država članica je da se "članice slažu da će se oružani napad protiv jedne ili više članica u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve članice".

Da bi odbio mogući napad NATO-a formiran je Varšavski pakt ili Varšavski sporazum, zvanično nazvan Sporazum o prijateljstvu, a bio je vojna organizacija srednjoevropskih i istočnoevropskih socijalističkih zemalja. Uspostavljen je šest godina nakon formiranja Severnoatlantskog saveza.

Međutim, kao što smo spomenuli, NATO 1999. godine prekršio svoj akt kojim je definisan kao odbrambeni savez i prešao je u napadačku formu. "Milosrdni anđeo" je samo jedna od njihovih akcija, a u sledećim redovima ćete pročitati u kojim zemljama je NATO bio "prinuđen" da interveniše zarad kršenja demokratskih i ljudskih prava.

Tokom hladnog rata nije bilo vojnih operacija od strane Saveza, a prva operacija je bila 1991. godine kada je bila invazija na Kuvajt od strane Iračana. U našim krajevima su intervenisali 1992. godine tokom rata u Bosni i Hercegovini kada je proglašena zabrana preletanja aviona preko ratom zahvaćene zemlje. Godinu dana kasnije dodali su i kontrolisali embargo i ekonomske sankcija protiv SRJ. 28. februara su oborili četiri aviona bosanskih Srba, koji su kršili zabranu letenja.

Na redu je došlo kršenje svog akta o odbrambenom savezu i tog 24. marta 1999. godine zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh, a iz NATO baze “Avijano” u Italiji, krenuo je let “Milosrdnog anđela“, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv SRJ. Za 78. dana odnela 2.500 života od toga 79 dečijih, dok je 12.500 ljudi ranjeno, a naneta šteta državi iznosi preko 30 milijardi dolara!

NATO je pokazao jedinstvo i 16. aprila 2003. godine kada su odlučili da preuzmu komandu od Međunarodnih bezbednosnih snaga (ISAF) u Avganistanu, koja obuhvata trupe iz 42 zemalja. Odluka je na zahtev Nemačke i Holandije i prvi put u istoriji NATO-a imala misiju van Severnoatlantskog područja. ISAF je prvobitno optužen za obezbeđenje Kabul i okolna područja od Talibana, Al Kaide i frakcijskih gospodara rata da bi se omogućilo uspostavljanje avganistanske Prelazne uprave na čelu sa Hamidom Karzaijem.

U avgustu 2004, tokom rata u Iraku, NATO je formirao trening misiju da pomogne iračkim bezbednosnim snagama u saradnji sa SAD. Misija je osnovana na zahtev iračke privremene vlade, prema odredbama Rezolucije 1546 SB UN. Cilj je bio da se pomogne u razvoju iračkih snaga bezbednosti i bazirali su se na obuku i mentorstvo svojih "podanika demokratije".

Počev od 17. avgusta 2009, NATO je rasporedio ratne brodove za operaciju zaštite pomorskog saobraćaja u Adenskom zalivu i Indijskom okeanu od somalijskih pirata. Operacija je odobrena od strane Severnoatlantskog saveza i podrazumeva, pre svega, ratne brodove iz Sjedinjenih Američkih Država, iako su brodovi iz mnogih drugih zemalja takođe bili uključeni.

Poslednja u nizu intervencija je bila tokom građanskog rata u Libiji. Nasilje između demonstranata i libijske vlade sa pukovnikom Moamerom Gadafijem je eskalirao, a 17. marta 2011. dovela do usvajanja Rezolucije 1973 SB UN, koji je pozvao na prekid vatre, i ovlastio vojnu akciju NATO-a da zaštiti civile. NATO članice su se složile o primeni embarga na oružje protiv Libije, koristeći brodove i podmornice saveznika.

NATO je počeo zvanično sprovođenje rezolucije 27. marta uz pomoć iz Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Do juna, podela unutar saveza izbila je jer je samo osam od 28 zemalja članica učestvovalo u borbenim operacijama.

To je dovelo do sukoba između američkog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa i nekih zemalja poput Poljske, Španije, Holandije, Turske i Nemačke koje su želele da doprinesu više. Ostali su tad smatrali da je NATO prekoračio svoj mandat u sukobu. Gejts i dalje je tada kritikovao savezničke zemalje sugerišući da njihovi postupci mogu da izazovu odumiranje NATO-a.

Rat u Libiji je počeo nakon što su se antivladini protesti pretvorili u oružanu pobunu, a zatim i u građanski rat između državnih i pobunjeničkih snaga. Uprkos relativno neutralnom tonu rezolucije, NATO udari su bili usmereni isključivo protiv snaga pod komandom Gadafija. Francuski list "Le Figaro", objavio je da je Francuska tajno snabdevala libijske pobunjenike oružjem. Živote u ovim napadima u Libiji je izgubilo oko 8.000 civila.

(Telegraf.rs)