Srbi mrze posao, ali vole platu

Premalo Srba, po svemu sudeći, voli ono što radi, pa bi čak 70 odsto zaposlenih iz ovih stopa promenilo radno mesto. Ne dopada im se ni klima, ni ambijent, ni posao koji rutinski obavljaju, otaljavaju... Ne vole šefove, pomalo zaziru i od kolega, a uz sve to su, posvedočila bi većina, malo su plaćeni, voleli bi da zarađuju više.

Ipak, da postoji gen za kontradikciju, jasno bi se pokazao u odnosu Srba prema poslu, jer pri izboru novog preduzeća novac nema presudnu ulogu. Štaviše, po sopstvenom priznanju, većini pare nisu na prvom, a bogami ni na drugom mestu. Na trećem jesu. Topla ljudska reč i tapšanje po ramenu još su samo u našoj zemlji vredniji od novčanica.

Opis prosečnog srpskog radnika nastao je na osnovu istraživanja vodećih regionalnih portala za zapošljavanje iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su se bavili (ne)zadovoljstvom na poslu u vreme ekonomske krize, ali i post-festum. U sve tri zemlje zaposleni se do kraja godine nadaju promeni zanimanja, ali Srbi u tome ubedljivo prednjače.

I mada se na spisak zamerki u vezi sa radnom klimom teško može staviti tačka, nije malo onih koji smatraju da smo zapravo samo prvaci u kukanju, pa postavljaju pitanje da li nam je baš toliko loše. U Uniji poslodavaca Srbije, pa i u sindikatima, kažu da dobar radnik svuda vredi, ali da mu klipove u točak guraju upravo "kolege" iz državne administracije čije je održavanje za državu preskupo, što neko, na kraju, mora i da plati.

- Naš radnik nije ni loš, niti lenj, hoće da radi i da za to bude plaćen, ali je u ovoj tranziciji potpuno sluđen. On se rado seća samoupravljanja i lepših vremena, a na ova nova se još nije navikao. A i kako bi kada ga svi stalno lažu i daju mu kontradiktorne informacije. Obećavaju veće plate, a najmanje zarađujemo u regionu. Stalno mu prete otkazima. Nema više morala ni dobrih namera, pa u tom haosu i on počinje da folira i da radi manje -  kaže Milorad Mijatović, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.

On napominje da je na Zapadu je uvek važilo pravilo da vrediš onoliko koliko zarađuješ i to je bilo jedino merilo uspeha.

- Mi nikada nismo bili takvi. Naš radnik ceni ljudskost. Patimo od toga da nas neko pohvali za dobro obavljen posao, a naročito danas kada smo tako malo plaćeni za svoj rad. Pa šta je loše u tome da želimo dobre međuljudske odnose u radnom okruženju - pita se Mijatović.

Vera Kondić, psiholog rada smatra da radno vreme do pola četiri u državnoj firmi, i to za lepu platu,  danas želi mnogo njih, ali je to prošlost.

- Sada se radi više poslova istovremeno, i to onih različitih, jer je gotovo nemoguće obezbediti veliku zaradu uz samo jedno zanimanje. Naši radnici imaju prevelika očekivanja. Dugo im se serviralo da će živeti bolje, da će se stvari promeniti, i sva su uveravanja išla u tom pravcu. Zato sami sebi i postavljaju takve, sasvim nerealne, zahteve - smatra ona.

(Telegraf.rs / Izvor: Novosti)