Ustaj, oči majkine, Novak te zove

Nije kao svako drugo jutro, ali jeste kao dva koja sam preživeo u ovoj godini. Različite avionske karte sa drugačijim imenima gradova, ali cilj je isti - pratiti Novaka Đokovića da ostvarenja srpske sportske istorije. Čeka me Vimbldon.

Veliki su momenti za nama. A, dug sam put prešao do ove najzelenije, kažu, legendarne trave.

Preporučujemo

Još kao da je juče bilo, vukao sam kofer sa Krosa do preko reke Jare pitajući se u predvečernjim časovima da li Novak ima snage da se izbori sa svim pritiscima oko korone, pesimizma i negiranja, da uskoči nazad u voz slave i večnosti na Australijan Openu.

Povredu koju je vukao od starta u Melburnu je iziskivao svakodnevno praćenje i udubljivanje, lap top mi je radio prekovremeno, telefon je trošio tri baterije dnevno.

Do titule.

Od kengura sam se nagledao tenisa, što uživo, što digitalno. A, bilo je nedaumica u Rimu.

Kao jedini srpski novinar u glavnom gradu Italije sam imao dosta prostora da vidim u kakvom je stanju Ðoković, da posle razgovora saberem i oduzmem utiske.

Ni sleteo nisam u Beograd, a već mi je pasoš bio ponovo u rukama.

Kao od Krosa preko Jare, tako sam išao od D'Isija preko Sene.

Legendarni momenti vetra i romantike, eh da mi je tu draga bila kao prošle godine, ne bi mi misli toliko letele oko svega i svačega kao šljaka po kompleksu.

Titula. I to ona koja je utemeljila najboljeg na svetu ikada.

Danas, kad se spremam da krenem ka Londonu, nemam nekih briga, više su to htenja i pitanja za neki novi rekord koji nismo znali ni da postoji.

Čeka me let, pa dve linije metroa, pa dve linije autobusa. Pa, ostavljanje prtljaga, pa linija autobusa do Vimbldona.

Sve je spremno za novo rađanje čuda i normale. Sve je to normalno, što bi rekli. Šta se više može tražiti, a šta gledati za shodno.

Siguran je juriš na titulu, zna to Novak kako ide.

Dobar dan ovom Londonu.

Snovi se ovde mnogima ostvaraju, ali pre toga pitaju Novaka.

(M. Bećagović)