Ispovest Srđana Đokovića o borbi za život: "Doktori mi davali 1% šanse da preživim, trajalo je mesec dana"

Drago mi je da ste prebrodili sve poteskoce u zivotu I da ste ostali kompaktna porodica. Imate predivnu decu,isto tako I unucice.To vam je najvece bogatstvo. To sto je Novak postigao je van svake konkurencije.On je pravi gospodin.Najbolji ambasador naseg naroda. Puno srece I zdravlja porodici Djokovic.

Veliko hvala gospodine Djokoviću…vi ste primer svakom Srbinu.

Sve dolazi iz kuce da je Jokicev otac kao Srdjan igrao bi on uvek za reprezentaciju. Svaka čast velikom čoveku Srdjanu.

Велики, храбри и срећни Срђан Ђоковић... Човек који се борио за своју породицу и који се, дан данас, бори за праведан и иоле нормалан статус свог сина, једног од највећих спортиста у историји планете. Понекад се његов стил и манири не допадају баш свима па злуради пишу малициозне коментаре са дисквалификујућим карактеристикама. Свакако, има завидних и пакосних јер, Боже мој, у Србији се успех не прашта тако лако... Али, људи не препознају племенитост и добронамерност, иако су у друштвима прозападњачке културе такве појаве реткост. Многи Новакови спортски манири су огледало Срђаново: храброст, самопоуздање, непоколебива вера у себе, фер плеј, коректност и честитост.... И могло би се још тога набрајати, али закључујем: врлине су у енормно већем броју од “мана” и зато поштујемо ову велику и успешну породицу, на челу са њеним “темпераментним” и, понекад, “хиперактивним” “патер фамилијасом” Срђаном, косио или не косио.... Његова животна прича ће заузети врло озбиљну позицију у некој, будућој, још ненаписаној историји спорта или, можда, биографији највећих спортиста света... А ја почесто, током неког Новаковог драматичног меча (или после....) , када Новак искаже своју гигантску менталну снагу, кажем себи и околним пријатељима - обожаваоцима Нолета:”Па дааа, Срђанов је он, то је ћаћина школа, то је “јапија” од Јасенова.” Моји крајишници климају главом и знају да је “исти случај” и са Тићом Бошковић, а потом ме питају:”А откуд у нашем Београду онолико људи што се иживљавају на тастатурама и пљују по Ђоковићу и његовој породици?”.... Одговор ми није лако пронаћи... Да су међу нама патријарх Павле и Владета Јеротић вероватно би нам понудили нешто за душу лековито... Да, живеће Срђан још дуго, дууугооо, на радост огромне већине обичних, а здравих људи....

Svaka čast ,a posebno ga gotivim što uvek ističe da je pravi Srbenda .Svaka čast za porodicu gospodine Ðokoviću......

Živ nam bio Srđane! Ti si naš ponos