Telegraf u Njujorku (5): Da li znate kada Novak dolazi kući i kada Amerikanac uči srpski?

Ovo je jedan od onih dana koji traju dva dana. Kad sam došao na kompleks US Opena - ne sećam se, bilo je davno. A, kada ću otići - ne znam i ne mogu da znam. Sve se spremalo za taj srpski derbi i pravo da vam kažem, bio je silan. Novak je dao sve što je imao, Laslo je dao i ono što nije imao, ali je na kraju pobedio onaj koji je pobedio. Đoković ide dalje, čeka ga osmina finala, a mene čeka Uber u tri ujutru...

Vrhunski meč smo gledali pod reflektorima Artur Eša. Niko se nije ni nadao da Đere toliko može da uzdrma svog zemljaka i kolegu iz reprezentacije, pogotovo sada kada se i u vezivanju pertle Đokovića može pronaći neka istorijska konotacija. Sve je rekord i sve je za naveka, pa pad u trećem kolu nije nešto što bi se uklopilo u ovaj univerzum koji baštinimo.

Preporučujemo

Ništa nije prolazilo pored Lacija. Jednostavno, u prva dva seta je bio bolji u razmenama, krio se uspešno do slavnog riterna sa druge strane, sakupljao više vinera, činio manje neiznuđenih grešaka... Sve je to blago guralo klackalicu na njegovu stranu, taman toliko da aktivira sve alarme mogućeg iznenađenja u prohladnoj letnjoj noći.

Setim se onog popularnog mima kada čovek pokazuje na sebe u ogledalu. E, tako sam zamislio Novaka u svlačionici koju je posetio na 0:2 u setovima. Morao je sebi da kaže šta ima i izgleda da je sam sebe i pošteno poslušao.

Rezultatom bi se reklo da je posle toga bilo prelako, ali nije. Klackalica je samo blago prebacila težište na drugu stranu.

I od tog momenta je Laslo ostao da visi. Iako se i dalje nadao da će dodaći tlo, što je neki novi Đere. Neki Đere koji nije onaj stari Đere iz dubina. Ovaj zna da ostane priseban i da se bori do kraja, dok god ima ikakvih šansi da slavi, pa makar i protiv Đokovića. Takav Đere nam treba kada Srbija posle US Opena bude gostovala u Španiji i borila se za salataru.

Ono što je bilo interesantno jeste da je Amerikanac nedaleko od medijske lože proveravao na Gugl prevodiocu kako da Đereu kaže "ti to možeš" i toliko je bio ponosan na sebe što je uspeo da tu kratku rečenicu reprodukuje na solidan način.

Brza konferencija i brze reči i jednog i drugog. Neki čudni Meksikanac je uspeo da se nađe u miks zoni sa novinarima i da pokuša da zagrli Đokovića, ali mu to nije bilo dozvoljeno.

Ko mu je rekao da će tu biti Đoković za izjave? Ne znamo. Ko ga je pustio do mesta do kojeg ima makar tri kontrole? Ni to ne znamo.

Možda su drugari iz obezbeđenja bili previše umorni da u tri sata posle ponoći proveravaju akreditacije.

Jedino što sam bio siguran da nam ti isti drugari nisu dali da izađemo kroz kapiju kroz koju prolazimo svakodnevno po više puta, što po dolasku i odlasku, što zbog nikotinskih potreba novinarske kaste.

Ovog puta nam je ukazano da idemo na drugi izlaz, odakle nam je rečeno da idemo na treći, da bi na kraju izašli na četvrti i oko kompleksa se vratili na pravac na koji se izlazi sa onog prvog, samo što smo sada bili sa druge strane ograde.

Odlično. Posle toliko celodnevnog dešavanja, samo želi čovek da dođe do tuša i kreveta.

Eto, Novak i Laslo su sigurno izbegli tu nelagodu, ali su i oni napustili Flešing Medouz nešto pre petla ili neke gradske ptice kojoj se ustaje u tri časa izjutra.

Smejaćemo se sutra, što bi rekao jedan moj dobar prijatelj. Ma, znam ja da ćemo se smejati sutra, ali to neće izbrisati trenutnu muku.

Dobro je to, za ovakav tenis, mimo šale, vredni ostati do kasno... Ili rano, kako se uzme.

Da mi jedna šira porodica hispanskih korena nije zid uz zid sa sobom, verovatno bi sve i lakše padalo, ali će mi se san verovatno ukazati uz neke zvukove slične seriji Un pasa adelante.

Uglavnom, Đoković adelante, Laslo mućas grasijas i samos napredos.

(Telegraf.rs)