Miloš Raonić za Telegraf: "Mogao bih non-stop da jedem priganice i ćevape, odem do babe dole u Bar..."

Ko zna šta je Miloš Raonić mogao da ostvari i pored osam ATP titula i finala Vimbldona da nije bilo žestokih povreda i pauzi u njegovoj karijeri. Stameni Kanađanin rođen u Podgorici nije uspeo dalje od prvog kola US Opena, naišao je odmah na Stefanosa Cicipasa, a u Njujorku je za Telegraf ispričao da u ovom momentu ne razmišlja o penziji, ali da neće sigurno samo biti prisutan na turu.

- Ne znam, to je odluka od nedelje do nedelje. Bio sam direktan sa sobom, imam neko očekivanje koliko mogu da se pripremam, koliko mogu da treniram i na kojem nivou mogu da igram. Meni nije cilj da budem oko 50. ili 60. mesta bih išao samo od turnira do turnira. Ako te druge dve stvari ne mogu da ispunim kao što želim, onda imam neke druge stvari koje bih želeo raditi.

Preporučujemo

U kakvom ti je stanju telo?

- Moglo bi biti bolje. Imam dosta problema od dana do dana, barem mi je telo ok kada izađem na teren da bih pronašao nivo igre. Sad je samo problem da to dvoje skupim zajedno i kad igram dobro da ostanem i u dobroj fizičkoj situaciji što duže.

I ostale velike zvezde su kuburile sa povredama i pokušavale da se vrate. Monfis, Mari, Vavrinka...

- Imam puno poštovanje za njih, ali mislim da je moja situacija malo drugačija nego njihova. Prvo, oni su stariji. Oni su već dugo tu i oni su bili tu da vidim kako bi moglo izgledati kada se vraćam na teren. Gledao sam Dominika Tima, Stana Vavrinku, pa i Endija... Mada, Endijeva situacija je bila baš teška. Kad se videlo kakve je on imao probleme posle one operacije... Imam veliki poštovanje za te povratke. Vavrinki je dugo trebalo da nađe nivo, Mari je imao iste te probleme, dobio je samo Antervpen, ali je uz to imao dosta problema. Zadovoljan sam što sam uspeo da nađem neki nivo, ali me ne ostavljaju problemi. Ne možeš otići dve godine i da nastviš gde si bio, možda dva-tri koraka iza. Nije, na kraju dana, počinješ od nule. Nisam udario tada loptu 11 meseci. Radiš sve što možeš od dana do dana, moraš da budeš korektan i da se trudiš, vidiš koliko to može da izdrži.

Kada ćeš ponovo za domovinu, za Crnu Goru?

- Brzo, baš brzo. Baba mi je starija, pokušavam da dođem u Crnu Goru bar jednom svake godine. Uvek dođem tiho i uvek dođem na dva-tri dana, vidim Podgoricu. Pitanje je gde mi je baba. Ili odem gore na Žabljak odakle mi je otac. Prvi put sam, otkad sam se oženio, bio sam sa ženom tamo i većinu vremena smo provodili na Žabljaku gore. Ja idem kući za mir. Ostanem da familiju posetim u Podgorici, odem do babe dole u Baru i onda probam da izbegnem... Nije što ljudi mene znaju, nego što svako zna mog oca ili majku, njihov sam sin i uvek treba nešto završiti sa ljudima koje ne vidim često u životu. Najviše što želim kad sam tamo je mir. Ako je sezona, onda sam gore na Žabljaku, a ako je gore prepuno snijega, onda ostanem na primorju.

Šta ti najviše nedostaje od naše hrane?

- Ćevape najviše! Ćevape bih mogao jesti non-stop. I priganice. To bih mogao najviše jesti. Ne znam koliko bih postigao u tenisu, ne sigurno koliko bih želeo, ali bi to bilo ok  - zaključio je Raonić.

(Telegraf.rs)