Telegraf u Njujorku (1): Taksista i psovke za dobrodošlicu, kako smo Poljak i ja postali braća pred US Open

Mogu da se zakunem da mi je prvi dan na Grend slemu uvek najduži. Poleteo iz Beograda sa 45 minuta zakašnjenja, sleteo u Amsterdam, poleteo iz Amsterdama sa sat i po zakašnjenja, sleteo u Njujork, odvezao se do smeštaja, dovezao se do kompleksa US Opena autobusom i nešto pešačio, posle toga se odvezao sa dvojicom kolega do Tajms skvera, pa dovezao ponovo do smeštaja u Kvinsu... Sve to skockano u aktivnih 24 sata. Strašno su mi, da oprostite, zaudarale noge. Ko me posle ove hronologije osudi zbog toga, nije čovek.

Surovu iskrenost više ne suzbijam, a za to je kriv Goran Ivanišević i njegove otvorene reči na pobedničkoj konferenciji u Parizu. Od tada, ne samo da često nalazim vremena i mesta da ih ponovim, nego što i sam stvaram novi oblik jednostavnog pojmanja situacije.

"Tako je bilo i šta sad? Pa, nije niko ni ranjen ni uvređen".

Daleko su to reči čak i od ivice pristojnog, ali su u okviru onog što moj mozak pojma kao fenomenalno i smešno. I nećemo ih sada ponavljati i nećemo da analiziramo moje psihičke predispozicije za uveseljavanje društva na roštiljima i sramoćenje verenice ili roditelja po događajima ozbiljnog formata.

Tako da, eto, zaudarale su mi noge i dobro je da su bile van patika samo u maloj sobi u Kvinsu.

E, sada, kad smo već na toj moždanoj talasnoj dužini, taksista koji me je pokupio sa JFK-a je ličio na Đepeta, Pinokijevog tvorca, a psovao je na svakih tri minuta sve ostale učesnike u saobraćaju.

Foto: Telegraf.rs

Nisu to bile, onako, masne psovke, ne znaju Amerikanci da to artikulišu na najbolji način, ali dobro zvuče.

"Son of a..." -  da ne idem dalje.

Evo, neću samo o tim ružnim stvarima, samo sam hteo da onako ekscentrično uletim u ovu seriju blogova, jer sam prilično pod utiskom i zasigurno obuzima drugačiji osećaj nego kod ostalih Grend slemova.

Veoma je lep kompleks u Flešing Medouzu, boje se jako lepo poklapaju, prostor je dobro iskorišćen, aktivnosti za goste su dobro skockane u senkama velikih stadiona. Duh uz sunce koje tone vam miriše, koračate ka Artur Ešu i u isto vreme koračate ka dopaminu.

Trenirali su i Novak Đoković i Karlos Alkaraz, a zadaci im tek slede. Prilično je surovo i od slavnih bivših tenisera i ostalih analitičara što ih već vide u finalu. Surovo prema ostalim učesnicima. No, skica ide olovkom, a na njima je da to oboje kako mnogi sve zamišljaju.

Ovoliku gužvu bih voleo da rasporedim u 10 dana, ali sam morao da je suzbijem u jedan.

Foto: Telegraf.rs

Ko je anksiozan, blago paranoičan ili introvertan, ne bih mu baš predlagao da ode na Tajms skver.

Ako ne pokazujete pomenute vidove i repere ponašanja, onda će vam to iskustvo biti od dragocene važnosti.

No, u nekim momentima vam sve izgleda kao trip Džonija Depa u Paranoji u Las Vegasu.

Milion reklama, milion maskota, milion ljudi, raznih faca da raznijih ne može biti, manevrisanje kroz gužvu, semafori koji ne služe mnogo čemu, trube iz kola, moderni kočijaši sa Šon Polom na zvučnicima, pokretni kiosci za hot dog, Hulk, Miki Maus, Super Mario, Spajdermen...

Sve ima i ima šta nema.

I kada sam pomislio da ću doći u sobu (izdaja stopala nije bila samo na mirisnom već i na fizičkom nivou), autobus mi nije stizao punih sat vremena.

Ljudi su čekali i odustajali, postave su se menjale, ali uz mene su ostajala dva čoveka, jedan nešto mlađi sa punđom i jedan nešto stariji sa ćelom.

Foto: Telegraf.rs

E, taj sa ćelom se ispostavio kao dobar tip koji je bio vesnik dobrih informacija. Ispostaviće se da se radilo o Poljaku koji se dobro poznavao u prilike na Balkanu, pa je nakon dolaska prevoza nastavio da se raspituje kakva je situacija u Evropi sada.

Kaže, smatra Srbe veoma bliskim i da velika većina Poljaka gaji baš lepe emocije prema našem narodu.

I to je bilo lepo za čuti, svakako. Tih 15 stanica je brzo prošlo.

Ispozdravljasmo se kao braća pred moje stajalište, on ode kući ženi i deci, a ja tušu, tastaturi i jastuku.

Eto, i pored nedostatka jače doze tenisa, priča je uvek iza ugla i pred tabanima.

Ni u prvoj brzini nismo, a već miriše na veliki spektakl u Njujorku.

(Telegraf.rs)