"Hteli su da budem diler, danas tenisom spašavam živote": Ispovest čoveka koji je pobedio krv, smrt i kriminal

Na ivici siromaštva, nasilja i beznađa, u opasnim četvrtima Santjaga u Čileu, nastalo je pravo sportsko čudo. U Lo Espeju, jednom od najopasnijih delova glavnog grada, na mestu gde su nekada vladale bande, danas stoje dva betonska teniska terena. Nekada smetlište i centar narko-kriminala, sada su oaza nade zahvaljujući jednom čoveku – Ričardu Kintani.

Kintana (43) je odrastao u kvartu Santa Adrijana, gde je droga bila svakodnevica. U njegovoj kući se trgovalo najjeftinijim i najopasnijim narkoticima, "pasta basom", derivatom kokaina. Njegov stric bio je najopasniji diler u kraju, a policijske racije su bile toliko česte da je smatrao da mu je život već unapred određen.

Preporučujemo

Ali sudbinu je ipak promenio. Sve je počelo kada mu je jedan čovek, videvši ga kako igra loptom o zid sa drvenim reketom, poklonio pravi reket. Na tom istom mestu, kasnije su mu ubijena dva ujaka – ali umesto da potone, Ričard je odlučio da se izvuče.

- Kada sam imao 14 godina, jedne večeri sam se probudio i zatekao poznatu ženu, kriminalku iz kraja, u mojoj kuhinji prekrivenu krvlju. Pomogao sam joj da se opere. Bio sam dete. Taj prizor me je oblikovao. Tada sam znao da ne želim takav život - rekao je u ispovesti za CLAY.

Počeo je da prodaje čarape, završio inženjering, našao posao. A onda je 2003. godine pokrenuo projekat „Fundación Futuros para el Tenis“ – Fondaciju budućnosti kroz tenis. Krenulo je skromno, sa nekoliko reketa, loptica i mrežom, ali velika misija je bila rođena.

U kvartovima gde nema igrališta, nema klubova ni sigurnih prostora za decu, ovaj projekat nudi upravo to – utočište. Danas, više od 350 dece iz Lo Espeja ima besplatan pristup tenisu, obrazovanju, psihološkoj pomoći i šansi za drugačiji život.

U priču se 2014. godine uključio i poznati čileanski teniser Hans Podlipnik, bivši 157. igrač sveta u singlu i osvajač ATP titule u dublu. Danas je predsednik fondacije i veruje da je pomoć samo tada istinska – kada je stalna.

- Ne verujem u humanitarne posete gde neko dođe da se slika. Ako želiš da menjaš živote, moraš da budeš tu svaki dan - poručuje Podlipnik.

Do sada je kroz program prošlo oko 2.000 dece. Mnogi su završili školu, neki i fakultete. Jedan od njih je Dijego, koji je kao jedanaestogodišnjak prvi došao na teren, a danas je trener. Tu je i Dilan, dečak sa telesnim invaliditetom, koji je postao jedan od najboljih adaptivnih tenisera u zemlji. Ili Emilija, talentovana devojčica koja sada sanja o stipendiji u Americi.

Simbolično, danas i unuk čuvenog "Don Vilija", kriminalca koji je Ričardu govorio da su olovka i reč moćniji od pištolja – dolazi na treninge.

- Znao sam ko prodaje drogu, kako se pakuje, kome ide… Ali nisam bio stvoren za to. Nisam voleo krv. Nisam voleo pištolje. Hteo sam drugačiji život. Tenis mi je dao izlaz - rekao je Ričard.

(Telegraf.rs)