Lovac na šampione

Hamad Međedović je postao sve što teniski velikaši ne žele da vide prekoputa mreže. On je snaga i moć, on je prkos i borba, on je mladost i budućnost, on je sve čega se teniske velmože plaše i sve što srpske sportske stranice žele. On je u šampionskom lovu i njegovo ime počinje da odjekuje gospodskim odajama.

Ovo što je uradio na startu Dohe je suludo. Razumem da je skalp Stefanosa Cicipasa bio na talonu, ali da se sa povredom zadnje lože nastavi igra... To ne bi uradilo 99 od 100 igrača na turu i to mogu da potpišem.

Preporučujemo

Čovek je posle špage pao, jedva hodao do klupe, jedva otišao do svlačionice, vratio se sa bandažom, iz jedne pozicije slao bombe i iz mesta eliminisao Cicipasa.

Ako me pitate za uspeh, pod svim mogućim okolnostima, ovo nije senzacija, ovo je spektakl većih razmena. Prvo što je završio jedan turnir pre nešto više od 48 sati, drugo što je igrao sa jednom nogom pod svakojakim rizicima, a treće što je pokazao zube 11. igraču sveta i posle tri sata mu pružio pobedničku ruku.

Hrabro, pa 100 puta hrabro... Samo da nas ova ludost ne košta mnogo. Nadam se da je, i pored svoje mladosti i želje, izračunao šta daje da bi ovo dobio. Da li će se pojaviti sutra u osmini finala, rekao bih da ne znam. Iako bi svi voleli, iako bi on to hteo, možda doktori budu protiv toga. Možda i nije nešto što jedna duga masaža ne može da sanira. Videćemo.

Samog sebe nagovaram da ništa nije, jer o nikakvoj pauzi u ovakvoj suludoj seriji ne želim da pomišljam.

Ova slika Hamada Međedovića je mnogo šira od meča sa Cicipasom. U jednom tekstu pre nekih pola godine nazvao sam ga ružom, video sam šta se sprema i koliko mu malo treba da krene rapidno gore. Ova ruža je defintivno izbila kroz beton.

Sve će nam to uskoro postati normalno.

No, prve radikalne promene su viđene u Beogradu na startu novembra. Do tog momenta je bio izvan Top 150. Eto, kad se nameste mentalni i fizički nišani, ni puna četiri meseca nisu potrebna da se dođe do duplo boljeg plasmana.

Na Belgrade Openu je izmakla titula, ali je prvi put naređao nekoliko protivnika koji su standardni članovi velikih događaja. Nakašima, Kovačević, Serundolo, Đere... Samo je Šapovalov uspeo da se izmakne i da odnese taj trofej. Jeste bilo krivo što na domaćem terenu nije krunisao novi pravac ka zvezdama.

Zamena podnevlja i trenera, odlazak u Španiju i aktivacija Horhea Agiera, ignorisanje Australijan Opena i čitave ture "tamo dole", igranje Čelendžera dok vršnjaci i mnoge zvezde u usponu pune redove sportskih novina... Tektonske promene su mu sve namestile na svoje mesto, njegovo je bilo samo da da gas.

On je to učinio.

Koliko je veliko ovo sve što je učinio?

Pa, sve bih vam sabrao u jednom pasusu, da ima jači efekat, onako, udarnički - ušao je u svetskih Top 70, igrao dva ATP finala, savladao Holgera Runea, Danila Medvedeva, Karena Hačanova i Stefanosa Cicipasa, kanalisao snagu u spektakularne forhende, svađe sa sobom pretvorio u gorivo, drop šotove presvukao u feštu, teniske vojvode pretvorio u revoltirane i za svoju budućnost zabrinute ljude, naterao mnoge eksperte da ga vide u budućnosti u Top 10, i to najmanje!

Eto, to je Hamad sve uradio.

Ako ga ova povreda i ovaj spektakl ne budu koštali, mogao bi on da košta nekog drugog. Ako ga ova povreda ne poremeti, ne verujem da će neko drugi uspeti u tome. U sve stabilnijem balansu, ovu snagu je teško kontrolisati, ali sve dok to bude činio, Srbija će ubrzo dobiti perjanicu kojoj se možda nadala, ali teško da je očekivala.

(Telegraf.rs)