Novak Đoković? Prisutan!

I vode kad se prepiješ, pa ne valja. Novak Đoković je čovek koji je zlatom zatvorio sva poglavlja svetskog tenisa. Onako, jako tresnuo tvrdu koricu o tomove napisane istorije belog sporta. I... Zapitali su se mnogi, šta sada? Mnogi su i dobili odgovor - ništa, idemo dalje. Idemo dalje sve dok možemo. A, posle Pariza je došlo do zamora materijala. Tražio je veliku pauzu, tražio je svežu glavu i novi list, tražio je novu iskru za ono što sledi. U Brizbejnu deluje da je našao upravo ono što mu je u ovih nekoliko meseci nedostajalo.

Da se ne vraćam sada na post olimpijske turnire i nastupe. Nema svrhe isticati zaključak kada ga svi znaju. Bio mu je potreban reset. A, taj reset je bio na tasteru koji bi pritiskom izbrisao sve moguće turnire posle US Opena i stavio ga na "stand by" do nove sezone. Morao je da se posveti svemu drugom osim tenisu. Tako se, praktično, lečio od sindroma prezasićenja.

Preporučujemo

Ostajao je on tu oko tenisa, jer on bez tenisa ne može i nikada i neće, ali je profesionalnog predatora u sebi zamenio egzibicionim majstorom koji ga je sasvim dovoljno odaljio od nečega od čega je morao da bude podaleko. Čini se, uspeo je. Uželeli su ga se ljubitelji tenisa, uželeo se i on terena.

Videlo se to u uvodnoj sezonskoj predstavi u Brizbejnu.

Prvo se, kao na času u školi, prijavio da je prisutan. Svaki njegov meč je pod oznakom spektakla, a da ne pričamo o dublu sa Nikom Kirjosom, i to usred Australije koja ima mnogo i dobre i loše simbolike.

Zbog činjenice da se radi o dublu i da je partner Kirjos, a da se ima u glavi ne baš presjajno snalaženje Novaka u toj konkurenciji, nije bilo baš najjasnije šta se može očekivati od duela sa Misom i Erlerom, specijalistima za tu konkurenciju.

Na generalnom planu, bili su potrebni zvanični minuti na terenu i to je jasno, ali se iz svega toga izašlo sa nekim novim i veoma lepim momentom. Kakav god oreal iznad glave imao Nik, mnogi zaboravljaju da je Grend slem dubl šampion i da se on u toj branši ne zeza, a i veoma dobro kotira.

To je Đokoviću dalo vremena da se skoncentriše isključivo na svoj ritern, oružje koje mu je osvojilo bezbroj titula i trofeja, te ga angažuje u ovoj kombinaciji koja je na kraju plenila igralištem u Brizbejnu.

Ko je očekivao pobedu, slagao je. Nenadani bodovi i uspesi su tu, slede sada Mektić i Venus, prvi nosioci turnira, a ako i tu dođe do pobede, možemo već da pričamo o budućim Grend slem naletima ove dvojice.

No, dubl je dubl, a singl je ono zbog čega je Đoković postao živa i aktivna legenda.

Ne može dubl da ukaže na tačnu formu, na stanje tela i duha, pa se čekao baš taj duel sa Rinkijem Hidžikatom na startu takmičenja.

Već u prva tri gema je bio onaj pravi Novak, i to iz više razloga. Prvi je taj što se protivnici i dalje skamene na startu kada ga vide naspram sebe. Drugi je što mu je ritern radio kao sat, a tome u prilog ide činjenica da je Hidžikata kod prvog brejka pogodio svih pet prvih servisa, a osvojio je samo jedan poen. A, treći je... Hajde, o njemu ćemo kasnije.

Australijanac je imao u jednom momentu čak 72 odsto prvog servisa, a osvajao je tek svaki drugi poen kada ga ubaci. Dok se otreznio od atmosfere i veličine protivnika, već je bilo 3:0, pa kasnije nije ni mogao mnogo da učini na promeni stanja.

Kako je vreme odmicalo, Novak nije igrao da impresionira, igrao je da dobije, da završi posao. Možda zvuči ružno, ali Hidžikata nije neko ko je merodavan i pogodan za spremanje nekog polufinala Australijan Opena. On je predskazan kao nešto jači trening. A, naspram sebe je imao svežeg Đokovića, konstantnog u razmenama sa osnovne linije.

Može se reći da je Novak otpočeo ovosezonsku priču mnogo bolje nego što se zamišljalo, jer je usled ovolikih dana i meseci pauze sasvim normalno da nema ritma, da se izgubi servis, da bude muke. Ovde je bilo ritma, a nije bilo muke i izgubljenih servisa i setova.

Što više mečeva u Brizbejnu, to bolja priprema za Melburn.

Ono što je mene obradovalo jeste što se posvađao sa nekim iz publike. Da.

Za nekog ko je stalno prisutan na njegovim mečevima, mnogo češće promatram relaciju i odnos sa publlikom. Mnoge stvari se, tu na stadionu, vide u odnosu na male ekrane. Mnogo puta je vatra bila rasplamsavana, ne od strane protivnika, nego baš nekog sa tribina.

Evo, i sada je u Brizbejnu postojao taj neko ko mu je svojim dobacivanjima dodao benzina da završi što pre ovaj meč. Pokazao je jednom na njega, onda mu je posvetio i poen, da bi se na kraju meča okrenuo ka tom delu tribine i odradio onu njegovu poznatu gestikulaciju violine korišćenu u slučajevima kada ga baš neko nervira iz publike.

On taj rat voli, priznao to ili ne, ali je već ustaljeno znanje da ga ne bi trebalo ljutiti. Da protivnik može da utiče, sigurno bi voleo da popriča sa tim nekim i da mu ukaže da ne radi to što radi. Đoković odmah kreće da igra makar za jednu brzinu bolje. Nema tu tajne.

Minuti i samo minuti. Igra i samo igra. To je ono na šta se svode naredna dva dana u Brizbejnu.

Mimo toga što je mala nada da će Kirjos i on da savladaju baš prve nosioce u dublu, mimo toga što u singlu igra protiv Gaela Monfisa, čoveka kojeg je savladao 19 puta iz 19 mečeva, bitni su minuti i igra.

Ipak, iako mnogi smatraju da je Brizbejn samo turnir na kojem je bitno zagrevanje i podizanje forme, potrebno je da svi shvate da je svako naredno takmičenje prilika da Novak dođe do 100 ATP titula.

Ova činjenica se dosta puta previdi kada se igraju turniri manje kategorije. Australijan Open jeste tu da bi se uzela eventualna 25. Grend slem titula, ali Brizbejn je već šansa da se dohvati novi besmrtni jubilej.

Bitno je da ga vidimo ponovo na terenu u punom sjaju. Ova godina je još jedna predodređna za istoriju.

Novak Đoković?

Prisutan!

(Telegraf.rs)