Što bi stari Španci rekli...

Svi su znali da će se Rafael Nadal penzionisati najdalje do nedelje, ali... Nekako su svi očekivali da to bude baš u nedelju. Možda bi i taj petak bio prihvatljiv, ali se sve završilo tako brzo i naglo. Najavljeno, ali nenadano. Skuvano, ali hladno. Postojalo je mnogo lepših načina da se ova slavna priča zaključi, no je poslednja reč već napisana i nema brisanja ovom mastilu. Tako je "bik sa Majorke" otišao u legendu odnevši sa sobom desetine hiljada duša punih raznih i neopisivih emocija sa svih strana mentalnog spektra.

Razumnom i realističnom čoveku, potkovanom teniskim znanjem, španska golgota u ovom četvrtfinalu uopšte nije bila nezamisliva. Rafa nije više taj Rafa, a na dubl se retke selekcije mogu u potpunosti osloniti.

Preporučujemo

Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da su organizatori u Malagi bili definitivno od onih koji ovo uopšte nisu očekivali. Kada su shvatili da Alkaraz i Granoljers idu ka konačnom porazu, iskonskom brzinom i strahom su zagrlili momenat koji su mislili da će doći tek posle nekoliko smena dana i noći.

Kada se bolje razmisli, Nadal se praktično oprostio u balu gde nije bilo prevelikih zvanica. Novak se najavio, ali je i on video ulazak u vikend kao pogodan trenutak za dolazak. Verujem da su mnogi i razmišljali kao Đoković. No, ispadanje Španije bi onemogućilo da se hala prepuni Špancima kasnije tokom takmičenja, a ponoćna ceremonija je onemogućila da se napravi još veća gala. Nema Španije, nema Španaca. Nema Španaca, nema gale za Rafu na kraju. Moralo je sve i odmah.

Krivo je Rafi što se sve ovako naglo desilo. Sebe najviše krivi. Jedini je koji je skoro posle svakog poena ustajao i bodrio Karlosa i Marsela. Davao savete, prilazio selektoru, diskutovao, stezao pesnicu, aplaudirao, dovikivao, budio nadu, a kasnije se i nepomično sudario sa realnošću - ja sam od danas u penziji.

Dok su holandski navijači u egzaltiranoj atmosferi proslavljavali sa teniskim timom sunarodnika, Nadal je samo stajao i gledao u pravcu male klupe na terenu. Valjda mu je tada, u vrlo malim dozama, bila dopremana realnost. Valjda je shvatio da je poslednje "vamos" sa tribina čuo baš tog dana.

Na tribinama se ta količina realnosti odavno nalazila u velikim gomilama. Porastao bi optimizam s vremena na vreme, ali konstantno vađenje iz problema Alkaraza i Granoljersa je jednom moralo da ostane u blatu.

Foto: Telegraf.rs

Koliko je sve suludo i anahrono izgledalo, pojasnio bih svima koji nisu bili u publici jednim nizom koji će pre izgledati kao zatvoreno kolo, jer svaka akcija je izazivala reakciju.

Španci su došli da navijaju za Špance, ali pre svega da isprate Nadala u penziju. Holanđani su došli da navijaju za Holanđane, ali i da isprate Nadala u penziju. Holanđani su postajali sve glasniji kako je Nadal klizio u poraz, ali nisu navijali protiv Nadala, nego za Botika. Špancima nije bilo jasno kako neko može da navija za protiv Nadala i što raniju njegovu penziju. Praktično, Španci su zviždali Holanđanima zato što Holanđani navijaju za Holanđanina. Kada su Holanđani to shvatili, počeli su da još glasnije idu na živce Špancima, a uz to da mašu sa šalovima na kojima piše... Gracias, Rafa. Svako svakoga razume i niko nikoga ne razume. Sada kada bi pokušali da fluidno objasnimo ovo nekome, samo bismo bezveze ušinuli mozak koji je već dovoljno pun materijala od samog odlaska Rafe u penziju.

Znam da bi najbolje za filmove bilo da je Nadal na svom poslednjem turniru podigao trofej Dejvis kupa, bio protagonista svetske titule za Španiju, ali bi to bilo moguće samo da smo u prošlosti. Onoj slavnoj prošlosti zbog čega će i biti pamćen u budućnosti.

No, ova bajka duga preko dve decenije ne može da žali zbog izostanka nekoliko dana.

Dejvis kup može da se nastavi, neki drugi ljudi mogu i tu "salataru" da podignu, ali sinoć je posle ponoći završena još jedna era. Bolje reći, dva od tri draga kamena su sada ostala samo za gledanje i divljenje. Onaj najsjajniji je još uvek izložen u glavnoj sobi muzeja, a ne mogu ni da zamislim kakva će emocija obliti Srbe kada on svojim sjajem konačno zaključa tu eru.

Eto, 22 Grend slema, 36 Mastersa, 23 turnira iz serije 500, 10 turnira iz serije 250, jedno zlato na Olimpijskim igrama, tri dubl trofeja na Mastersima, jedan iz serije 500, šest iz serije 250 i jedno dubl olimpijsko zlato... Sada je deo istorijske kolekcije i Nadal može da zauzme svoje stolicu među teniskim bogovima.

Nije ovo od mene poslednje tenisko zbogom za Rafu, ovo je moj plotun za njegov ispraćaj iz priče Dejvis kupa. Tek će se sleći kada se sve u Malagi završi.

Koliko li će momentalno ispražnjeni Španci imati snage za ono što u Karpeni predstoji, to je teško reći. Ona jedna reč neće biti za druge.

Da, ona jedna svima nama poznata reč je pretvarana u vatru samo zbog jednog čoveka.

Vamos će u svim teniskim glavama ostati drugo ime za Rafaela Nadala.

A, ja sam, ovde u Malagi pročitao jednu strašno lepu poslovicu koja glasi - Bendito sea el final que llega después de una buena vida.

"Blagosloven bio onaj kraj koji dođe nakon dobrog života". Što bi stari, jelte, Španci rekli, mlađi valjda poslušali, jer ima smisla.

Ovo, rekao bih, može da se primeni i na karijeru koju je imao Nadal. I više nego lepo bi pasalo.

(Telegraf.rs)