Čujete li i vi ovo?

Koliko god ova zemlja volela Novaka Đokovića, jednog dana će morati da se pomiri sa sudbinom da ga neće više gledati na terenu. Nerealno zvuči. Daleko od toga da je pokazao sve što ima, a pokazao je da ima što niko nema. Nije još dao zaključnu reč niti je planirao da stavlja bilo kakvu tačku. Jednostavno, ide i trudi se da na svoja 24 Grend slema doda još neki veliki trofej i momenat. No, dok srpski tenis živi pod suncem njegovih uspeha, u isto vreme i strepi od sivih oblaka koji čekaju iza planina.

Čitava situacija sa našim belim sportom podseća me na letovanje u Boki Kotorskoj. Zraci padaju direktno na zaliv, toplo i vedro, a čitav zaliv kao da se zaljubljeno ogleda u ogromnom vodenom ogledalu.

Preporučujemo

Ipak, tenis je kao i vreme u Boki, veome promenjivo zbog planina koje akumuliraju oblake, pa uvek preti od nagle kiše, od nestanka plavetnila iznad nas. Samo se planine pitaju šta će biti, a dok one ne odluče da sve posive, sve će biti u redu.

Tako i Novak.

Dok Đoković ne odluči da kreće teniska kiša, uživaćemo u teniskom suncu.

Razmaženi u obilju rekorda, naviknuti na najveće moguće titule, Srbima je sve osim Grend slem trofeja i dugih sedmica na mestu broj 1 u stvari - nedovoljan uspeh.

Sjajni momci, krem ovog sporta, Miomir Kecmanović, Dušan Lajović i Laslo Đere imaju uporište u stvarnim obožavaocima tenisa, ali običan plebs im ne daje zaslužene lovorike. Kao da je lako biti u svetskih Top 40, Top 50 ili Top 100.

Alo, ljudi su među 40, 50 ili 100 najboljih u jednom sportu. A, naši su.

Ne, to nije dovoljno. Nedovoljno je što si u drugom ili trećem kolu neke svetske smotre, Novak je bio šampion tamo 5-6 puta. Takav psihološki i retorički pristup nas je doveo da mi tenis stavljamo već na aparate. Ili ga uvodimo u komu.

Nedovoljno je finale ili titula u Rio de Žaneiru ili nekom drugom turniru iz serije 500. Nedovoljno je čak i finale Mastersa. Daj, bre, nešto na Grend slemu, neki trofej i to...

Eto, to je među Srbima tako. Nema, jednom videli i iskusili, pa se navikli.

Od ova tri pomenuta momka uvek može nešto i oni su pokazali da uvek može, ne nešto, nego svašta. Ali, nikada ta krajnja završnica Grend slema.

Tu uvek može prostor biti otvoren, ali Srbi se nadaju nečemu što će biti, ni manje ni više, nego zamena Novaku Đokoviću kada Novak Đoković odluči da neće više da se igra.

Gledaju mlađe snage, gledaju nešto kao... Olgu Danilović i Hamada Međedovića.

Foto: Eibner-Pressefoto /EXPA/Adelsberger / imago sportfotodienst / Profimedia

A, i na njih polako, u svojoj nesvesti počinju da negoduju. Godine idu, priroda je to. Ali, oni su nam nada. Iz sezone u sezonu, čeka se da Hamad i Olga, što se po našem onako sočno i vezivno kaže, prokinu.

U stvari, oni su mi bili centralni deo ove priče. Oni su bili tema. A, bili su mi tema i prošle godine tačno u ovom periodu kada su svi pomisili da će baš prokinuti u sezoni šljake.

Hamad je centrirao i centrirao, a onda je nacentrirao Rolan Garos gde je iz tri preokreta došao do glavnog žreba jednog Grend slema. Isto je učinila i Olga.

Od tog momenta, sve je izgledalo lepo. Nama, koji smo bili prisutni na licu mesta u Parizu je bio osećaj da smo dobili novo oružje.

Nasmejana mlada lica spremna da preuzmu baklju.

Možda se Međedović tada malo i unervozio, a i mnogo je tražio. Nije bio zadovoljan tim prvim kolom, a ni skok na ATP listi ga nije sokolio. Kao da ništa nije uradio.

Verovali ili ne, to me je radovalo. Ta glad koju je pokazao tada. To je onaj materijal sa kojim se baš šampion pravi. Glad za uspehom. Nikada nije dosta i uvek može bolje.

Olga je, sa druge strane, priredila još veću radost.

Otišla je do trećeg kola i ušla u koštac sa jednom Ons Žaber. Atmosfera na Suzan Lenglen areni je bila fenomenalna. Osećalo se da može, da dolazi to "prokinuće".

Ipak, eliminacija, ali ponosna eliminacija i nada.

Sve je tada izgledalo kao početak nečeg velikog. Sve je izgledalo da neće više nikada stati.

A, stalo je.

Foto: Tanjug / AP

Slavina je pustila vodu taman toliko da sporadično kaplje. Niti da pošteno popijemo niti da se nikada više ne nadamo.

I tako dok je kapljalo, došli smo ponovo na šljaku i ponovo se čuje neko žuborenje u cevi. Kao da voda dolazi. A, šta nas je nateralo na tu misao?

Prolazak Hamada i Olge u glavni žreb Mastersa u Madridu.

Sjajne dve pobede za obe mlade uzdanice. I to baš u delu sezone koji nas podseća na iste momente iz prošle godine. Sprema se Rolan Garos, a voda je ponovo pošela ubrzano da kaplje.

Možda to što Novaka ne gledamo često baš na terenu daje još veći utisak da je potreban još neko. Potrebno je buđenje nekog novog.

Čuje se voda u cevi kao ono posle nestanka. Ne znam... Čujete li vi to?

Ne bih bio pesimista pa da kažem da sam se dosta puta ponadao kada čujem to žuborenje u cevi, ali da se voda nije vratila.

Ali, dešavalo se.

Šta se desi u Madridu, desilo se.

Šta će da se desi na Rolan Garosu?

Videćemo. Možda bude sudbonosno, možda pozitivno, možda negativno.

Olga protiv Klare Burel, a Hamad protiv Aleksandra Kovačevića. Odlični protivnici da voda krene.

Ne znam, možda se ponovo otvara nada da sunčano ostane iznad Boke.

(Telegraf.rs)