Mama, bićemo dobro...

Život jeste težak. Ovo je velika istina, jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak – kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo – tada on prestaje da bude težak.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, on nema više vlast nad nama. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. O

Preporučujemo

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema.

Tako je u svojoj knjizi govorio Skot Pek, istaknuti američki psihijatar, a bez čitanja ovih vrednih redova, jedan teniser je ušao u koštac sa životom. Suze mu nisu menjale put. On samo zna koliko mu je bilo teško. Više je živeo u snu. No... Shvatio je istinu, prihvatio činjenicu da je život težak, uzeo štit i mač i krenuo u bolje sutra.

Ne bih rekao da će njegovo ime nešto značiti ljudima koji nisu mnogo pažnje posvetili belom sportu. Njima će priča, sama po sebi, biti poučnog karaktera ili mentalna priprema za svoj zadatak.

A, za one koji su ljubitelji dobre razmene preko mreže, neće biti strano ako im pomenem Tijaga Monteira, Brazilca koji je uvek bio spreman da uprlja patike u šljaci kao pravi predstavnik Južne Amerike.

Tijago je 29-godišnjak rođen u Fortalezi i dok ovo čitate, nastanjen je na ivici svetskih Top 100. A, bio je i unutar te družine. Bio je na pragu Top 50, ali ga je ta šljakaška duša limitirala na dobro, ali ne i najbolje.

Treće kolo Australijan Opena, po jedna druga runda Vimbldona i US Opena, ali nijedna ATP titula. Da, bilo je tu dosta trofeja sa Čelendžera, no mu se ne osladi ona najveća scena.

A, reklo bi se da je on sve svoje želje većinom ostvario. Život ga je tako psihički oblikovao da je svemu zahvalan. Svaku pomoć je poštovao, svaku osobu od pomoći voleo.

Sve je krenulo iz Fortaleze.

Kada je bio klinac, majka mu je govorila da je dar od boga, da ga je neko božanstvo poslalo i stavilo ispred vrata kuće.

Kako je vreme odmicalo, neke istine su se otkrivale, a mati mu je onda i otkrila da je došao iz druge porodice, ali da ga voli isto koliko i ostalu decu koju je rodila. Da, Tijago je bio usvojen.

Foto: Daniel Castelo Branco / Zuma Press / Profimedia

Žena koja ga je donela na svet služila je pri katoličkoj crkvi i već u trudnoći je shvatila da neće moći da podiže dete. Blizu te priče je bila i Tijagova zakonska majka koja se ponudila da usvoji dečaka.

Ono što dodaje težini situacije jeste da je gospođa koja je bila rada da podiže malog Tijaga bolesna od raka dojke. Bila je borac, na njenom umu je bilo da će to dete biti zvezda vodilja, da će vratiti sreću u njen život.

Oporavila se. I ne samo da je usvojila Tijaga, već još dve devojčice, njegove mlađe sestre, Letisiju i Džesiku.

Monteiro nije znao da je usvojen dok nije navršio 10 godina. Bilo mu je potrebno vreme procesuira tu informaciju, ali ništa mu to nije promenilo u životu. Uvek je smatrao da je deo porodice, ništa mu nije falilo.

- Pitali su me mnogi da li želim da upoznam svoju biološku majku. Ne. To je istina. Ne znam da li je to pogrešno, ali uvek sam imao osećaj da imam jednu porodicu, ovu sa kojom sam sada. Da me ne shvate neki pogrešno, zahvalan sam i biološkoj majci. Nije lako odreći se sina, ali je znala da je to bolje za moju budućnost - rekao je Monteiro.

Fatima, kako se zove gospođa koja ga je usvojila, imala je dosta poteškoća u životu, od siromaštva do pomenute bolesti, ali nije odustajala od svoje dece. Nije bio lak posao. Naučila je Tijaga da razmišlja u pozitivnom smeru, da se smeje i uvek ima veru.

Od toga, Monteiro je dobio upravo mač i štit, a godinama kasnije postao prvi teniser Brazila.

No, ko ga je vaspitao, nije ni čudo što je uspeo. Fatima ga je usvojila samo godinu dana nakon što se razvela, a očinsku figuru je Monteiro imao u starijem bratu Faberu koji je bio njen biološki sin.

Tijago je želeo da bude fudbaler. To što se obreo u tenis je samo srećna okolnost. Upravo je Faber igrao tenis preko puta fudbalskog terena, tako da ga je polako uvukao u svoju pasiju.

Nije bilo finansijske potpore. Mogao je da trenira samo sat vremena sa lokalnim trenerom na svama tri dana. Ipak, sa 12 godina je već pokazao talenat i počeo da osvaja turnire za dečake, pa je moralo da se sakupi u kući sve što se ima kako bi se otišlo na neko ozbiljnije takmičenje.

Faber je seo u automobil i posvetio mu pažnju. Vozio ga je gde god je bilo potrebno i brinuo se o njegovoj sigurnosti u Brazilu. Kada nije moglo kolima, onda se moralo snalaziti.

- Sečam se, krenuli smo iz Fortaleze sa Arakahu. Bilo nam je potrebno čak 30 sati jer nam se pokvario autobus usred ničega. Morali smo da čekamo pet sati na ulici kako bi došao drugi. Ničega nije bilo. Nismo imali gde da jedemo. Bio sam gladan, a znao sam da Faber brine. Bio je odgovoran za mene. Nikada neću zaboraviti, a bilo mi je samo 12 godina - naveo je Monteiro.

Foto: Megan Briggs / Getty images / Profimedia

Tijago je uspevao nekako da dobija i starije dečake od sebe, tenisere koji su imali mnogo bolje uslove i priliku da treniraju po velikim akademijama, a to je privuklo pažnju baš jedne škole na jugu Brazila koja je bila poznata po jednom velikom svetskom teniseru.

Da, Monteiro je prepoznat od Larija Pasosa, trenera u akademiji Gustava Kuertena, popularnog Guge koji je žario i palio svetskim betonima i šljakama.

Jeste bila podloga, ali Tijago je bio daleko od kuće i to ga je kopkalo. Svi ti naporni treninzi su samo dodavali ljutnju koja je na kraju kulminirala sa odlaskom do Pasosa i nesrećnih reči "odustajem".

Tu je uskočio Kuerten.

- Guga mi je rekao da je u mojim godinama imao iste misli, a da godinu dana pre osvajanja prvog Rolan Garosa nije imao ni sponzora. Već je razmišljao da ide za SAD, da tamo pokuša nešto. A, onda mi je naveo da za svakoga dođu teški momenti i da moram da se držim. Ganuo me je - naglasio je Monteiro.

Tada, Tijago je obećao da će verovati sebi, jer ko je on da veruje sebi ukoliko jedna legenda veruje njemu?

Postao je drugi junior planete kada je imao 17 godina, a u prvoj seniorskoj godini je ušao u Top 250.

Baš 2016. godine dolazi prelomni momenat u njegovoj karijeri.

Na turniru u Riju je uspeo da eliminiše Žo-Vilfreda Congu, u tom momentu devetog reketa planete.

Razmišljao je samo o majki i bratu, koliko bi mogao da im pomogne ukoliko bi napravio toliki iskorak. Nešto mu je u glavi puklo. Hajde, Tijago, hajde. Uradi najbolje što znaš.

Od tog momenta, bio je na dva koraka od osvajanja ATP titule. Već rečeno, nije mu se ostvarilo, ali pristojna karijera je tu. A, bio je samo dečak koji je voleo fudbal, a spletom okolnosti došao u tenis.

Sve što je želeo jeste da pomogne svojoj porodici onako kako je ona pomogla njemu.

Majka je, na jednom ručku, izgovorila kroz uzdah da joj nije više svejedno što već 30 godina živi u istoj kući. Onoj istoj u kojoj ga je odgojila. Nije imao dvojbe.

Kupio je plac i zajedno sa bratom krenuo da gradi kuću za mamu. Odveli su je da prošeta, da vidi prirodu baš na tom mestu gde će biti njen novi dom. Svidelo joj se, a onda su joj otkrili plan.

Biće, kažu, gotovo za 2-3 godine, ali majka se već smeje. To je zamišljao od prvog dana svesti. Baš taj momenat.

- Nisam samo neko ko je naprosto došao. Ja sam Monteiro. Moja porodica mi je dala sve. Najmanje što mogu za nju da uradim jeste da uzvratim istom merom - zaključio je Monteiro.

O, kako se život ovaj teški osmehne.

Negde ima sudbine, negde maksimuma, ko kako vidi.

A, ovde je univerzum dobro prepoznao momenat i pokazao svoje čari.