Đoković pre Đokovića: Prvi Srbin teniser preživeo dvoboj, projektovao Maticu srpsku i državnu banku Crne Gore

Novak Đoković je do te mere popularizovao tenis u našoj zemlji da je najednom postao jedan od tri sporta koja se najviše gledaju i zdušno prate u Srbiji. Ali, ko je bio Novak Đoković pre Novaka Đokovića? Ko je bio prvi koji je od svih Srba napravio veliki uspeh na teniskom terenu? Da. Jedan čovek iz Srbobrana je osvojio prvu olimpijsku medalju - između ostalog! Šta bi to značilo "između ostalog"? Pa... Njegov život je bio toliko zanimljiv da se ne može skupiti samo u teniski momenat. Istaći samo da je projektovao jedne od najbitnijih građevina u Srbiji i Crnoj Gori, dizao tegove, veslao, imao razmirice sa Jašom Tomićem, živeo u Maroku, bio jedan od najjačih ljudi u Austrougarskoj, dobio spomenike u Novom Sadu i Herceg Novom... Jedna, nadasve, kompletna ličnost.

Momčilo Tapavica je rođen u Nadalju, u opštini Srbobran, još 1872. godine kada je ta teritorija pripadala Austrugarskoj.

Preporučujemo

Njegov put ga je vodio preko Novog Sada gde je završio gimnaziju, a onda do Budimpešte gde je bio stipendista Matice srpske, nakon čega se vraća ponovo tamo gde je započeo školovanje.

Zbog političkih razloga je imao trvljenja, ali i nepotizma koji je konstantno gledao i propuštao vredne poslove koji su mu bili na dohvatu ruke.

Umalo je dobio posao u Sent Andreji, ali je umesto njemu, čitava stvar dodeljena Vladimiru Nikoliću, rođaku patrijarha Georgija Brankovića.

Izradio je plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu još 1903. godine, ali je zbog političkog trvljenja sa radikalima Jaše Tomića bio izopšten iz te priče i projekat je dodeljen jednom slovačkom arhitekti.

Sukob sa radikalima ga je doveo na ivicu smrti, a sukob je kulminirao zbog zadužbine baronice Jović u Bečeju kada je imao dvoboj sa davokatom Brankom Ilićem, a onda i fizčki obračun sa samim Jašom Tomićem!

Od 1908. godine mu kreće bolje na poslovnom planu. Njegova definitivna želja i izgaranje su uočeni iz Crne Gore gde dolazi na poziv kralja Nikole i gradi tadašnju ambasadu Nemačke i Državnu banku Crne Gore. Uz to, na tom području je ostavio trag i kroz hotel "Boka" i svoju porodičnu kuću u Bijeloj.

Četiri godine kasnije, po njegovim projektima je izrađena zgrada Matice srpske u Novom Sadu.

Matica srpska u Novom Sadu / Printskrin: google.com/maps

Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je u Maroko preko Rima i Lozane, te u Rabatu vodio poslove geodetskog merenja.

Kako bi se vratili na priču o njegovim teniskim veštinama, vratićemo se i na njegovo vreme provedeno na školovanju.

Pošto je tada njegov grad pripadao Austrougarskoj, njega je "skautirao" Ferenc Kemenji, Zrenjaninac koji je radio u Međunardnom olimpijskom komitetu uz funkciju u Olimpijskom komitetu Mađarske.

Opisao ga je na način na koji bi svi razumeli njegovo delovanje u Atini gde je učestvovao na Olimpijskim igrama još 1896. godine.

- Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini - piše Kemenji, pa nastavlja:

- Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj - zaključuje on.

Ipak, pored brzopletosti i povrede, uspeo je da osvoji bronzanu medalju u tenisu.

Poslužio ga je žreb da dođe do ovog odličja, to se mora priznati.

Prvo je savladao Grka Dimitrisa Frangopolosa, a onda mu se Britanci nisu nisu pojavili na duel u četvrtfinalu. To mu je odmah garantovalo bronzanu medalju, jer su to dobijala oba poražena u polufinalima.

Nažalost, Tapavica gubi od Dionisiosa Kasdaglisa i otaje na najnižem stepeniku podijuma. Ali, na podijumu je i to je više nego dovoljno za slavu.

Ono što je veoma bitno jeste da Momčila ITF vodi kao jugoslovenskog tenisera osvajača bronzane medalje na olimpijskim igrama, iako je predstavljao tada Mađarsku (u sklopu Austrougarske).

Nakon Olimpijskih igara se nije bavio aktivno sportom, ali duh mu nije dao da se rekreativno ne posveti atletici, gimnastici i veslanju koj je voleo i praktikovao u klubu "Danubijus" u Novom Sadu.

Taj gen je prenesen na sina i na ćerku koji su takođe bili prilično involvirani u sport.

Mirko Tapavica je bio golman vaterpolo kluba "Jadran", dok je ćerka Jasna Tapavica bila jedna od prvih teniserki u Herceg Novom.

Momčilo je preminuo nešto nakon završetka Drugog svetskog rata u Puli gde je kao arhitekta pomagao u izgradnji razrušenih područja.

Po svim delima, jasno je koliko mu je život bio sadržajan i da je svemu šta je radio bio posvećen.

(Telegraf.rs)