Poslednji samuraj

Neverovatno. Čini se kao da ljudi nikada nisu bili ljudi i da ne razumeju baš najbolje kako ljudi funkcionišu. Imamo mi dosta nedaumica u svom bivstvovanju na ovoj planeti, ali nam je jasno valjda da se ljudi rađaju, stvaraju, staraju i na kraju... Ne volim tu reč, pa je neću ni pominjati.

Uglavnom, ako znamo da je tako kod svakog ljudskog bića, zbog čega to ne bi bilo kod sportista? Centralno gađano, kod tenisera?

Preporučujemo

To što je Novak Đoković fenomen koji je ušao u borbu sa lavovima skoro duplo mlađim od sebe ne znači da i on u jednom momentu to više neće moći. Ne, ovo nije nikakav znak da je njegovom nizu kraj, jer jedan poraz zaista ne možemo da kažemo da je početak kraja.

Jeste mu Masters u Rimu jedan od omiljenih turnira, jeste da je uvek briljrao ovde, ali se neki prioriteti moraju znati (majka mu stara).

Novakovo telo je još uvek spremno, fizički može da izdrži velike napore u kad-kad neku manju povredu.

U ovim godinama, biti i dalje prvi na svetu (ili drugi) ništa drugo nije nego vrhunska definicija dugotrajnosti.

Čak mu to nije ni cilj. Njemu je glavna meta Grend slem titula. Ništa što se dešava na ostalim manjim turnirima ili na ATP listi nije više važno.

Zato, njegov svaki nastup na Mastersu ili 250-ici je ništa drugo do zvaničnog treninga za ono što sledi. Sve između četiri glavne stanice je krajnje nebitno. Ako dođe, dođe. Ako ne dođe, nije došlo, teraj dalje.

E, sada... Da se vratimo na ljude i njihovo slabo pojmanje prirode i postojanja, ne samo ljudi, već živih bića na planeti.

DOSTA PRIČE O SMENI GENERACIJA!

Đokovića ne smeni ni ova, ni prošla, ni ona pre nje generacija, zašto ponovo počinjemo priču da je kraj samo zbog jednog poraza od jednog mladića?

Ako mislite da će Novak da igra tenisa zauvek, onda ste se na veliku žalost svih nas grdno prevarili.

Ne moramo na svaki manji neuspeh na manjim i ne baš toliko bitnim zadacima da govorimo "ma, gotovo je".

Ljudi to govore, pogotovo naši.

Već su mnogi govorili da je gotovo dosta puta i nikada nije bilo gotovo.

Kako može biti bilo šta gotovo za čoveka koji u tri seta može da izgubi samo od sebe i Rafaela Nadala na šljaci?

Neko, ko je od od Vimbldon 2018. godine skoro pa nesavladiv na Grend slemovima od strane "smrtnika", ne može da bude gotov ni kada je gotov. A, daleko je od gotovog.

Od tog momenta pre pet godina, samo su Rafael Nadal i Danil Medvedev uspeli na Grend slemu da ga dobiju na terenu.

Smenjivaše se generacije, ali ne tako kako svi na mali trzaj u Đokovićevoj igri misle.

Hoće li doći do te proklete smene generacija?

Hoće.

Jednom hoće.

A, da li je uveliko došla smena generacija?

Jeste, ali ne za Novaka. On je generacija koja on želi da bude. Svaka i nijedna.

Nova generacija ga još nijednom nije savladala na Grend slemu, a ona već sada druga generacija samo jednom kroz delovanje Medvedeva.

Pa i ovde, na Mastersu u Rimu, samo su Janik Hanfman i on imali preko 30 godina u četvrtfinalu. Dugovečnost uz uspeh je sada samo njegov znak.

Pošto smo od tri izgubili jedno božanstvo što se tiče samog igranja tenisa, čini se da polako gubimo i drugo.

Rodžer Federer je shvatio ono što mnogi laik-ljudi ne shvataju, a to je da dođe vreme za penziju.

Niko je nije izbegao, pa nije ni on.

Ove godine je penzija pokucala i na vrata Rafaela Nadala koji od Australije još uvek nije izašao na teren, a nećemo ga videti ni na Rolan Garosu.

Čoveče, Rolan Garos bez Rafe...

Ona serija poraza pre Nove godine je najavila ovu gorku pilulu. Mučenje u Melburnu protiv Mekenzija Mekdonalda će svakom ko je prisustvovao tom meču ostati urezano u sećanju.

Jeste, teško je zamisliti tako nešto, ali i to je nešto što bi ljudi sa ove planete trebalo da shvate. Dolazi sve po redu, vreme ide napred.

Doći će, tako, vreme i za treće božanstvo da uživa u plodovima svog rada izvan terena.

Ali... Još nije vreme za to. Ko zna kada će i biti. Ako je njemu verovati, neće još dugo.

Nekako, kao da je ovo znak da Rafu nećemo više videti na Rafinom nivou.

Možda ga više nikada nećemo ni videti osim na nekom oproštaju.

Kao da ostaje samo onaj, još jedan...

Uvek se naježim kada u Poslednjem samuraju konjica kreće u poslednji juriš.

Padaju onako, najveći heroji, sa svojih konja... Blato se od municije diže, cepaju se grumeni trave, a oni očiju punih suza i stegnutih zuba nastavljaju dalje.

Znaju da su vredniji od svega sa druge strane i nije ih strah.

Nemaju oni dovoljno municije da ubiju ideal pravog samuraja.

E, da...

Da se vratim i povežem.

Ovaj poslednji samuraj još ima šta da kaže.

(Telegraf.rs)