Dobri vojnik Duci

Dušan Lajović je, verovali ili ne, ove godine proslavio tačno jednu deceniju postojanja među prvih 120 igrača sveta. Čovek je čitavih 10 godina držao zastavu Srbije na najvećim turnirima, bogatio srpski tenis i pričao priče belog sporta na sopstven i veoma nenametljiv način. Stigla je kruna u Banjaluci kao kruna dugovečnosti, zaslužena da ne može biti zasluženija.

Duci je jedan od onih momaka koji je pogodna finesa svakog društva. Zna da se našali, zna da podrži, ali nikada nije deo neke negativne priče.

Preporučujemo

U prošlosti je mogao samo sebi da naudi i lično se sputa da ne napravi novi dobar korak. Dušan je bio najveći protivnik Dušanu dok Dušan nemo posmatra i miri se sudbinom.

Sada, to nije više tako.

Prvom prilikom, posle prvog dana na Srpska Openu, zaseli smo u jednom lokalu gde se pojavio i on, lepo se pozdravio i tražio preporuku za hranu. Sedam dana kasnije, okitio se drugom ATP titulom u karijeri. Naučio je, kaže, da stvari radi korak po korak, da daje sve od sebe u datom momentu i ne guši dodatnim razmišljanjima, budućim i prošlim dešavanjima.

Sve što je naučio pokazalo se na testu. Strpljenje mu je dalo ono što je želeo. Ništa preko noći, sve sagrađeno u dogledno i pristojno vreme za uspeh.

Šljaku voleo, šljaka mu dala - otkad se ove godine uprašnjavio, rezultati se jasno vide.

Ko zna šta bi se ove sezone desilo da mu čak u tri navrata na putu nije bio Karlos Alkaraz.

Drugi teniser sveta ga je eliminisao u četvrtfinalu Buenos Ajresa i Rio de Žaneira, a onda i u šesnaestini finala Majamija.

Ni slabiji Monte Karlo ga nije obeshrabrio, a onda je odlučio da u Banjaluku dođe i pokuša još jednom dokle može.

Prvo je eliminisao Filipa Krajinovića, a onda Gregoara Barera, da bi mu mnogi predskazali kraj u četvrtfinalu protiv Novaka Đokovića.

Ali, ne...

Našao je ključ za Novaka, neutralisao sva njegova oružja i izgurao do kraja. 

Posle dva i po sata igre se maltene izvinjavao domaćoj publici što je eliminisao Đokovića.

Dueli protiv svetske klase, nezavisno od pobede ili poraza, uzmu dušu i svu snagu da za predstojećim ručkom ne možete da podignete kašiku.

E, pa Dušan je izašao na teren i neverovatnim preokretom, u meču u kojem su i on i Miša Kecmanović po nekoliko puta držali ruke na kolenima, uspeo da da trijumfa posle tačno tri sata igre.

A, šta više da se očekuje posle svega toga?

Protivnik u finalu šampion Monte Karla, branilac titule sa Serbia Opena i šesti teniser sveta. Stvorio sve na šljaci, uhvatio zalet za zvezde. Lajoviću je ostalo samo da upregne sve što mu je ostalo, pomoli se svim svetim i pokuša da ostavi još nekoliko dobrih tragova od klizanja po banjalučkom parku.

I... Uspeo je.

Stvarno je uspeo.

Pao je Andrej Rubljov nakon još jednog maratonskog duela vremenski ekvivalentnom nekom Grend slem okršaju.

Odavno se nije tako slavilo u nekom gradu kada neki naš teniser osvoji neki trofej.

U svakom lokalu širom Banjaluke se gledao Duci i oči su sve više bile vezane za ekran kako se meč bližio kraju.

Tiula Umaga je bila tu, a sada će se družiti sa još jednom iz Banjaluke. Obe od 250 serije.

Možda ostaje onaj žal za Masters trofejom iz Monte Karla i poraza od Fabija Fonjinija, ali pokazao je Duci da ima još neki u cevi.

Konačno je odsjaj od odličja udario u glavu koja je došla na svoje mesto.

Dobri vojnik Duci radi, stvara i ide dalje. 

Pruži sve što ima i kaže "to je to od mene, najviše koliko je moglo i kraj".

Od ponedeljka je ponovo u Top 40 na svetu.

Dobri vojnik Duci ostaje na braniku srpskog tenisa, pa koliko bude trajalo, neka traje.

Dok se god vodi bitka na šljaci, stajaće u prvim redovima.

(Telegraf.rs)