Kako je šampion u kišnoj noći Banja Luke smazao deset ćevapa u kajmaku

Kiša mi je u jednom danu bila i prokletstvo i blagoslov. Što bi moja baba rekla, neka pada, nije smrtna. Ipak, što se tiče tenisa... Bome, jeste. Najaviše je čitave nedelje, dočeka nas na stepenicama aviona u Banjoj Luci. Biće pomerenja u rasporedu na Srpska Openu i na to smo osuđeni.

Krajnje jednostavan i bezbolan aerodrom. Od sedišta u letelici preko kontrole do taksiste bilo je potrebno ne više od 15 minuta.

Preporučujemo

Zapade mi za oko jedan veliki crno-beli pas koji se najviše obradovao novoj turi pristiglih putnika. Pokazivao je onaj kučeći, veseli poremećaj pažnje kada ne znaju u koju će stranu i kome prvo da priđu.

Sa tom malom zadrškom i obaveznim nikotinskim štapićem za delegaciju iz Beograda, ukrcali smo se kod taksiste koji liči na Mićka Ljubičića.

Tek onda čujemo od Mićka da je pas ostavljen od strane gazde i da, eto, živi tu ispred aerodroma u Banjoj Luci.

Pa, majka mu stara, jesam li morao da čujem tu informaciju u ovom sivom danu?

Pokušaću da zaboravim to, jer lično ne mogu pomoći osim ukoliko neko pročita ove redove i ne usmeri se ka Mahovljanima da pokupi tog stvarno lepog i veselog psa.

Elem... Nekih 20 minuta vožnje je do centra grada, taman koliko mi je trebalo i da pronađem ulaz u teniski kompleks.

Kiša je sipila i nije bilo momenta da će prestati, a već je i mrak padao. Prekida se meč Lajovića i Krajinovića, Međedović se prebacuje za sutra.

Poremećaji u programu najavljeni, padavine svoj zadatak obavile.

Ali... Nisu svakog oterale u svlačionice i kafiće.

Odmah pored media centra, razdragana ekipa Novaka Đokovića igrala je fudbala i odbojke ne baš mareći mnogo za kišu.

Novak, Goran, Erera i drugari su uz smeh i šalu jedini, uz nas koji smo sa kapuljačama posmatrali, prkosili čitavoj situaciji.

Oni su činili da se već u praznjikavom kompleksu čuju pozitivni tonovi.

A, kako ne bi to tinjanje pozitive prestalo, bacili smo se u potragu za vrsnim ćevapima koji bi mogli ogrejati duh i okrepiti telo svakog optimalno podešenog Srbina.

Policajac nas, krajnje pošteno, uputi na najbolje komade hrane.

Ne samo da nas je uputio, nego nas je sprečio da krenemo ka lošim preporukama. I taj čovek u uniformi je bio deo srećne spone između Novakovog malog fudbala po kiši i obroka u kafani.

Taman što smo seli, levo od nas ugledasmo šampiona Serbia Opena i novoustoličenog vladara Monte Karla.

Andrej Rubljov je, ili pitao istog policajca gde da jede ili je opšte poznata činjenica da smo i mi i on na pravom mestu.

Priča sa jako pristupačnim osobljem lokala kaže da je, naravno, hteo da proba banjalučke ćevape i da nije imao problem da ometla njih deset u kajmaku.

A, šta ima romantičnije nego kišna noć i deset u kajmaku?

Sve je bilo na mestu.

Valjda i ova kiša stane da se igra tenis. Vidi se oduševljenje ovdašnjeg naroda zbog dolaska Novaka.

Bilo bi fer da ih vreme posluži i usliši im želje.

Hajde, tek je prvi dan i tek ćemo da vidimo šta još od hrane i tenisa može da nam ponudi Banja Luka.

(Telegraf.rs)