Novače, hoćemo li na šišanje?

Hoće... Neće... Možda hoće... A, možda i neće... Sve zavisi... Evo samo da vidimo da li će ovi da promene nešto... I tako čitava godina u kojoj skakvci nisu pojeli samo trofej Vimbldona. Sve ostalo je Novaku Đokoviću donelo nelagodu, ali još uvek nije kasno da uradi još jednu veliku stvar ove godine. Ne, to nije US Open, to je posao od nacionalnog značaja.

Optimizam vredan kockara. Ako postoji makar jedna iskra ispravnosti i dobre osobine kladioničara, onda je to nada do poslednjeg momenta. Sećam se da mi je stari Cune govorio da mu je ostao samo još jedan par i tiket je prošao.

- Koji par Cune?

- Hamarbi 4+ i to je to!

- Pa, koliko je?

- Sad je 1:0.

- Koliko je do kraja?

- Evo sad je 85. minut.

- Hahaha ti nisi normalan...

- Što? Evo sad da padne gol u naredna dva minuta, onda do 91. da umuljaju ovi drugi za 2:1, pa da jurnu u poslednji napad. A, pošto će da se otvore, biće samo jedan u poslednjoj liniji, to ti znači čista kontra. A, to dalje znači da će morati ovaj da ide da pokrije na stranu i ide lopta na pet petara po zemlji i kraj - 3:1. Može to, može.

On je već isplanirao najbolji mogući scenario koji se graniči sa magijom univerzuma. Kako prođe nega od njegovih zadatih margina, on konstruiše drugu i tako u krug dok stvarno neko ne svira kraj. Onda počne da govori "znao sam".

U suštini, svi su se nadali da će Novak da igra taj US Open, da će nekim čudom tamošnja državna politika, nezavisno od tenisa i Đokovića, otići u smeru otvaranja.

Nije se desilo i 99 odsto je sigurno da se neće ni desiti, jer do početka poslednjeg Grend slema u sezoni je ostalo još nešto više od mesec dana.

Eto.

Napisao sam 99, ali nisam 100 odsto. Ima to nešto "cunetovsko" u meni, nešto kockarsko što mi ne da da se ne nadam. Verujem da nas ima mnogo u tom ruhu.

Ipak, bolje da idemo realno, a kada nestane dopamina iz nade, onda je jasno da je Đokoviću ostalo još malo momenata ove sezone koji bi mogli da pokriju njegove elitne apetite. Neko ko je u borbi za najboljeg u istoriji tenisa, sigurno nema nameru da učestvuje na Sofija Openu u Bugarskoj.

Nema Grend slema više, a on je najbitniji. Nisam to ja rekao, to je Novak kazao, a ja samo konstatujem.

Nije bilo ni prvog, na drugom je bilo duplo razočarenje, a treći je osvetlio tunel. Zbog četvrtog kojeg takođe nema i pričamo ovo.

Odlazi nam jul, a avgust i polovina septembra su zabranjeni. Skoro mesec i po dana će tur da se odvija na američkom tlu, pa je jasno da od Montreala, Sinsinatija i US Opena nema ništa.

Gledajući Novakove navike, osim avgusta i septembar će biti namenjen za odmor uz jednu malu obavezu. Prijavio se na Lejver Kup, igraće u timu Evrope sa Nadalom, Marijem...

Oktobar bi mogao biti nešto frekventniji. A, i to zavisi od Đokovićeve volje.

Turnir u Tokiju je spletom okolnosti dobio ove sezone oznaku 500, a trofej sa tog takmičenja je 2019. godine završio baš u Srbiji. Možda u kombinaciji već prođenog iskustva i pojačane kategorije, Novak i odluči da se pojavi u Japanu.

Kineza nema u rasporedu, svi njihovi turniri su zamenjeni nekim drugim kao št su Hihon, Firenca i Tel Aviv, pa Srbin neće iskusiti još jednom totalnu histeriju u najmnogoljudnijoj zemlji gde istinski podržavaju.

Ako ne bude Tokija u Novakovom rasporedu, neće biti čudo. Neće biti čudo da ne ode više niti na jedan turnir do kraja sezone.

Ali, uz poluegzibiciju Lejver Kupa, tu je i poslednji Masters u sezoni - Pariz.

Tu je voleo da igra i osvajao trofeje. Bersi mu često leži i dođe mu kao zagrevanje za završni Masters kojeg ove godine neće biti zbog... Pa, zbog administracije i nejasnih odluka ATP-a. No, o tome smo već pričali i najbolje je samo da pamtimo i ne pominjemo više.

Od ovog momenta do kraja godine zaključak je: Tokio - malo verovatno, ali moguće; Lejver kup - da; Masters u Parizu - prilično verovatno.

Nekako, sve ovo manje izgleda bitno rezultatski, više kako bi se održala forma do Australijan Opena, koji, gle čuda, ponovo nije siguran.

Bez vakcine se može u Melburn, ali je ostala zabrana ulaska u zemlju posle deportacije. Kažu mnogi, skloniće je. I to ćemo verovati tek kada vidimo.

U svemu ovome, postoji jedan jak momenat za Novaka. Jedan koji su mnogi prevideli i kojim bi dodatno, uz trofej Vimbldona, mogao da pojača ovu godinu.

Mogao bi da povede Srbiju do druge titule Dejvis Kupa.

U dva talasa - septembarski i novembarski - Đoković bi prvo kroz grupu morao da provede srpsku selekciju, a onda u smiraju godine pokuša i da još jednom u karijeri ponovi veliki momenat "šišanja". Sada, uz neke druge momke.

Značilo bi to i njemu i Srbiji. Pokazao je više puta koliko voli svoju zemlju i nema sumnje da će pokušati da predvodi Mišu, Filipa i ostale ka tronu koji smo davno napustili.

Prva etapa bi se igrala u Valensiji polovinom septembra, a iz vatrene grupe sa Španijom, Južnom Korejom i Kanadom bi trebalo da izađemo sa prva dva mesta ukoliko mislimo na finalni turnir. Tu bi ponovo mogao na Nadala, i to u njegovoj zemlji.

Eto, ako mu nije neki užitak da ponovo osvoji Tokio ili ponovo uzme trofej Pariza, ono što je ostalo, onda je zadatak sa Srbijom ubedljivo najbitniji u onome što je ostalo.

Ukoliko se seti koliko je radosti bilo 2010. godine u Beogradu, nema sumnje da će pokušati da evocira taj osećaj.

Nema mnogo, ali ima dosta.

Iz ove situacije bi moglo da proistekne nešto prelepo.

Rasterećen, a gladan.

Možda bi mogla Srbija ponovo da stane na vrh "belog" sporta.

(Telegraf.rs)