Ludi brat

Otac mi je čovek kojeg ni dug hod u mokrim čarapama ne može da iznervira, ni hladan burek i topli jogurt, ni loš centaršut, ni kad mu daljinski upadne negde u trosed... Ali, postojala je jedna stvar koja ga je izluđivala. Ta stvar, na neki način, me je povezala sa herojem današnje priče.

Stari je retko išao na roditeljske sastanke, ali oba puta se vraćao krajnje nervozan. Inicijalna rečenica za njegov bes bila je jednostavna, čak i prilično afirmativna za moje bedno biće sa još bednijim ocenama.

Tu konstrukciju je izgovarala razredna koja je, ili želela da ublaži konsekvence koje slede ili je zaista imala pozitivno mišljenje o meni.

- On je zaista pametan i inteligentan, to se jasno vidi, ali neće da se trudi, neće da uči.

E, tu je moj otac dobijao iritiacije većeg stepena.

- Pametan čovek ne dozvoljava da mu se dešavaju ovakve ocene. Pametan čovek uči i radi na sebi, pa ti džaba inteligencija kad budeš išao sa godinu dana mlađima na odmor, magarče. Ne zove se to "inteligentan čovek koji neće da se trudi", nego lenj čovek.

Imalo je smisla. Džaba potencijal i džaba kvalitet kada nije usmeren na to što je potrebno za napredak. Takozvani potapš za "biće bolje" je nedovoljan stimulans za neradnika. Sve ostale dobre karakteristike padaju u vodu kada ti ili nešto u tebi neće.

Ti to moraš da želiš, nešto u tebi ili s polja mora da te natera. Niti sam ja bio toliko inteligentan što zbori razredna (hvala, Slavice, veliki pozdrav), niti sam utonuo od nerada. Sve je prošlo dovoljno dobro.

Ovaj uvod koji mi je omogućio negativan flešbek može da se primeni na aktuelnu glavu sportske svetske scene. Ma, kakva glava... To je čovek koji na svojim ramenima ima tri glave koje razmišljaju drugačije. Kao neki sluđeni Kerber, tumara i plaši favorite.

Da, tu je među nama. Vratio se niotkuda.

Nik Kirjos.

Svoj svet, svoja igra. Čovek koji u nekom dobro skrivenom univerzumu pored našeg već ima 10 Grend slem titula.

Njegov talenat je bolesno veliki. Sa minimumom rada sposoban je da maltretira svakog protivnika na ovoj planeti, a one nedodirljive poljulja u samo par sati igre.

Eh, sad, samo kad bi on hteo to tako stalno. Pune se aleje talenata. I moj taksista je bio bolji od Dejana Savićevića svojevremeno, ali je pokida ligamente.

Ne, ovo nije ta priča. Ovo je storija o čoveku koji uzme reket s vremena na vreme i bez pola muke izbaci Top 10 igrača, bez mnogo spreme umalo dobije Rafaela Nadala.

Kaže šta misli, odigra kada želi, ode iz tenisa kada misli da ne bi trebalo da bude prisutan. Promenjivo oblačno sa kratkotrajnim pljuskovima i povremenim sunčanim intervalima.

Bejaše povreda prošle godine. Bejaše i virtualni svet igrica, daleko od teniskog terena. Bejahu prozivke na račun Novaka, bejaše i psihičkog sloma. Bejaše i depresije, bejaše i samoće.

Bejaše i iskupljenja. Bejaše i prosvetljenja. Bejaše koraka po pravom putu. Bejaše onda i dubl Grend slem titula. Bejaše svega, ali kao da nije bilo onog glavnog.

Kirjos i njegov brat silom prilika rođen u drugoj kući, Tanasi Kokinakis, od samog dolaska u svetski tenis izgledaju kao dva popularna klinca iz srednje škole koji imaju svoje interne fore. Znate ona dva klinca koja se nasmeju nečemu, a da niko drugi ne kapira o čemu se radi.

Tenis im je bio paravan da prave gluposti van njega, a i u kompleksu su se ponašali kao da je njihova lična svojina. Tako su njih dvojica uspela da zapale publiku na Australijan openu, naprave atmosferu koja se ne gleda ni na Dejvis kup mečevima i osvoje trofej.

Od početka sezone do skoro sredine marta, Nik je zdrav i prav, ali ne želi mnogo da igra. Odigrao je dva meča u Melburnu i onda po navici otišao. Šta on ima da trči od turnira do turnira.

Da li će da igra sledeće takmičenje? Pa, to se ne zna. Hoće. A, možda i neće. Videće već, možda ima nešto bitnije izvan belog sporta. Možda neki gejming turnir ili neka žurka na drugom kraju sveta koja ne može da se propusti.

Tako se ponaša čovek koji ima pozitiva skor protiv Novaka Đokovića i Danila Medvedeva, koji je pobeđivao Rafaela Nadala i Rodžera Federera. Da, taj čovek servira ispod ruke usred meča sa nekim gigantom kao da ima popodnevni termin sa mnom i kumom na Zvezdari.

Pa, šta? Je li zabranjeno? Nije. Je li ga neko primorava da igra ozbiljno do kraja sezone bilo koji turnir? Ne. On radi šta on misli da je ispravno.

Sreća, pa misli da je sada ispravno da je na terenu. Da je Nadala prošao u gadno neizvesnih tri seta, verovatno bi otišao do trofeja u Indijan Velsu. Čovek koji je duži period izvan prvih 100 na listi.

U ono što je pisalo na papiru pre njegovih mečeva je mogao da poveruje samo vanzemaljac koji je zalutao za zapisničkim stolom. Nik nigde nije autsajder.

E, sad, ja sam u slučaju "Kirjos" postao moja razredna Slavica i tvrdim da ludi brat ima znanja, ima veštinu da čini šta mu je volja sa reketom i lopticom, ali da neće da radi, neće da uči.

Sada neko može da kaže da sam i ja lud, da je Nik neradnik i neće pogrešiti u obe konstatacije.

Nikad nije kasno. Tek mu je 26 godina, njegov gejzir ozbiljnosti možda jednom dohvati one najozbiljnije titule.

Za sada, njegove titule u Vašingtonu, Brizbejnu i Tokiju za njegov potencijal su isto što je i za mene bila pohvala zbog konstantne petice iz fizičkog i geografije.

Mora da se dokaže velikim momcima, ne da je bljesak, nego da je supernova koja traje godinama. Kada jednom sede sam sa pravim sobom, zatvori druge dve glave u drugu prostoriju, doći će rešenje.

Ludi brat može, samo je pitanje da li hoće.

A, nadamo se da hoće.

Otključaj novu dimenziju tenisa, ludi brate.

(Telegraf.rs)