Šta ćemo kad nam mačka ode?

Kraj. Ovoj sezoni je kraj. Novak Đoković je još jednom dokazao da je sila svetska, čekić i nakovanj, munja i grom, vera i nada srpskog tenisa, ali... Ko će to breme preuzeti, ko će šlem staviti i štit poturiti kada najbolji poslednji put obuče majicu u bojama Srbije? 

Ovo izdanje Dejvis kupa nam je opasno pokazalo u kojem smeru idemo. Nije da pravac ne može da se promeni, ali ovi vetrovi nas guraju u sumnju.

Došli smo u Insbruk kao veliki favoriti, a reket Đokovića je obećavao borbu za "salataru" na završnici u Madridu. Ništa taj reket nije grešio, ali niko ga nije ispratio.

Prvo smo se bojali da ćemo da ispadnemo već u grupi, Novak i Rusi su morali da nas na mala vrata proguraju u četvrtfinale.

Odmah da završimo sa mačkom - Đoković je sve svoje mečeve rešio sa 2:0 u setovima. Sva četiri. On je bio adut kojim se dobar deo priče završava.

Ali... Muka je bila čim bi neko drugi morao na singl megdan.

Dušan Lajović je jedva u tri seta savladao Austrijanca koji zauzima 290. mesto na ATP listi, Filip Krajinović je izgubio od Nemca Kepfera, a Miomir Kecmanović je pognute glave izašao iz trilera sa već vremešnim Kukuškinom.

Sve se to nekako ispravilo, sve je to nekako uspevalo da dođe na svoje, ali se klimalo. Do četvrtfinala je već bilo jasno da moramo da se spremimo na neuspeh. Da ga imamo u podsvesti.

Ono što se klimalo do polufinala, palo je upravo tada. Đoković je čekao penal koji nije došao, jer je Lajović izgubio od 279. igrača sveta.

Duci je definitivno pretplaćen da se muči, da od gotovog pravi veresiju, a od onog drugog šrafa za stabilnost pretvorio se u problem.

I to radi tokom čitave sezone. Nešto mu ne dozvoljava da zaključi već dobijene mečeve. Nešto mu skrati ruku kada je prilici da samo iz treće izmenja do pete brzine.

Počne da se guši u svojoj igri. Na kraju i sebe pobedi. Osvoji sebi jedan set, a onda protivniku dva.

Ne moramo ulaziti u njegove ljudske kvalitete i svi bi, koji ga imalo znaju, želeli da se uzdigne kad god zastane.

Nije sporna želja, svi ti momci igraju za Srbiju srcem. Kada mi to shvatamo, onda bi trebalo i oni da shvate naša očekivanja. A, nama papir kaže jedno, a teren drugo.

Od Krajinovića nismo mogli mnogo ni da očekujemo, kuburi sa intervalima povreda, te mu je i sama forma nestabilna.

Imao je bliceve u Sofiji i Hamburgu, nije loše odigrao ni Australijan Open na početku sezona, ali je na poslednjih pet turnira ispadao na startu ili već u drugom kolu takmičenja.

Od Miomira Kecmanovića se dosta očekivalo, ali se to dosta nije dočekalo. Rad sa Davidom Nalbandijanom je nešto što je trebalo da ga uzdigne, da mu skloni barijeru, ali ona je defintivno još prisutna.

Možda je i ne bude u 2022. godini, ali je moramo sada imati u vidu.

Možda neko novi dođe do sjaja... Možda neko mlađi iskoči međ' zvezde, možda i budućnost nije tako sumorna. Možda.

Valja se nadati, ali valja i realan biti. Beli sport bi mogao u našim očima uskoro da bude veoma siv. No, kao što je rečeno, valja se nadati.

Sumirano, Đoković je tu. Ostali baš i nisu. Oni nam na papiru pokazuju da jesu, ali na terenu drugu priču vode.

Mačka neće biti tu doveka. I kad je tu, poneki se miš ušunja kao što se sada desilo.

Previše je miševa i iskaču iz svih zidova, a mi dve mačke nemamo. Mislili smo da će došetati, ali je nema.

Šta će biti tek kada i ova mačka ode?

Teniski miševi će opasno kolo zaigrati. Osetiće našu nemoć.

Ostaje nam samo nada da će mački ostati oštre kandže. A, jesu oštre i te kako.

Možda se i druga, u međuvremenu, pojavi.

(Telegraf.rs)