Koliko se samo porodica raspalo, jer su roditelji hteli da im dete bude kao Nole, Viktor, Janko...

U sportu, pogotovo dečijem, gde se još ni ne može naslutiti da li bi neko mogao da bude vrhunski as, trebalo bi da bude manje pritisaka, tenzija, kompleksa, ambicija, nego kada se dođe u profesionalne vode.

Ali, dok je u celom zapadnom svetu tako, kod nas je to drugačije. Roditelji pritiskaju svoju decu da treniraju sve više kako bi bili bolji i uspešniji, nerviraju se kad odigraju loše utakmicu, dele savete mimo trenera, a neretko su spremni i da se pobiju na utakmici bilo sa sudijom, koji je nešto loše dosudio njegovom detetu, bilo sa roditeljima protivničkih igrača.

Cela ta situacija ponovo donosi sav mulj i gnoj srpskog sporta, koji bi trebalo da bude nešto zabavno i lepo za decu.

I dok u nekim sportovima poput fudbala, košarke, rukometa, vaterpola, pa i pojedinačnih poput atletike, karatea, tekvonda, plivanja, porodice i roditelji ne trpe mnogo ako dete ne uspe u sportu, jer ulaganja nisu velika, postoji jedan sport koji je jako surov. To je naravno tenis.

Tenis je najskuplji sport na svetu, ne u početku dok je dete malo i dok je zabava, ali kad dođe u godine kada već treba da se razmišlja o profesonalnim vodama postaje nepremostiva prepreka. Već posle 14 godine dete teniser mora da krene da igra van države u kojoj živi. Inostrani turniri su bitni zbog napretka i igranja sa jačima od sebe. Tu dolazimo do najvažnije karike a to je novac.

Da bi jedan mladi teniser išao na turnire tokom cele godine, prema nekim nezvaničnim informacijama, potrebno je 75.000 evra na godišnjem nivou. Jasno je da to mogu da priušte samo naimućniji.

I gde je sad tu problem? Problem nastaje kada treneri krenu da pričaju roditeljima kako je dete talentovano, kako ima potencijal da bude ozbiljan igrač i slično. Tada se javlja ego kod roditelja koji uprkos finansijskoj nemoći reše da uđu u celu priču pa prodaju stan, kola, sve što imaju da ulože u dete. I šta se desi?

Pa jedan od 12.000 uspe u tenisu i dođe do vrha i to ne onog vrha da je prvi na svetu, već da je među 50. Primer Novaka Đokovića je ekstrem, kao i Jelene Janković, Ane Ivanović, Viktora Troickog, Janka Tipsarevića, Dušana Lajovića, Filipa Krajinovića, Lasla Đerea.

Roditelji često gledaju njih, a ne znaju da je mnogo više onih koji nisu uspeli i koji su propali finansijski a bili su isto talentovani kao Nole, Viktor, Janko, Jelena Ana...

O tome je nedavno svedočio i Nikola Gnjatović momak koji je trebalo pre Novaka Đokovića da dosegne visine prvog tenisera sveta.

Bivši teniser je otkrio i da je bio član Dejvis kup reprezentacije naše države.

- Porodica se raspala '99. Otac je nestao, bio sam u Barseloni. Radio sam kao konobar i građevinar, nisam imao za treninge. Igrao sam Dejvis kup za našu zemlju protiv Maroka i Turske, sa Vemićem, Tipsarevićem i Tošićem, a druga postava je bila sa Nebojšom Đorđevićem. Video sam da u Barseloni ne mogu da izdržim finansijski. Moja generacija je bila najgora, a sada najviše osuđuju.

Gnjatović je imao i poruku za mlade:

- Ceo život si apstinent i to ti prolazi kroz glavu. Mladima bih rekao da odaberu pravi sport, školu, bilo šta... Da roditelji paze jer treneri lažu decu.

- Imao sam stabilnu porodicu do 15. godine. Moj otac je suludo ulagao, prodao je kuću, stan, piceriju - sve za moj tenis.

- Kao otac Đokovića, samo što je on nekako uspeo i otišao na pravu stranu, a ja kontra. Dok je mogao, otac je investirao u mene. Drugi otac mi je bio Zoran Kojić, predstavnik čuvene kompanije reketa "Head". Ja sam prvi Srbin koji je potpisao za njih, 1995. je to bilo, a prvi sa ovih prostora nakon Gorana Ivaniševića.

- Sve što tražim je šansa da se vratim u sport, jer deca sa mnom napreduju u tenisu. Napravio sam par državnih prvaka, trenirao sam Miu Mijatović, Miloša Radenkovića, sarađivao sam jedno vreme sa Jelenom Janković - rekao je Gnjatović.

Ovakvih priča u Srbiji ima na desetine gde su se porodice raspale u pokušaju da finansiraju bavljenje tenisom svoje dece. Podsetimo i na slučaj Vuka Jovanovića, koji je još ranije od Gnjatovića trebalo da bude naš reket broj 1, kao 7 junior sveta.

 - Sve to to igranje tenisa me je, u ono vreme, koštalo 300.000 maraka, što je tada bila velika para. Ali, ne žalim. Vuk je posle u Švajcarsku ušao na velika vrata, kao trener Martine Higins - rekao je u jednom intervjuu Dragan Jovanović otac Vuka Jovanovića.

Neka ovo bude pouka za sve da realno sagledaju svoje mogućnosti.

(D.S.)