Kraljica Marija na terenima Bob-kluba: Rolan Garos je idealan trenutak za priču o velikom teniskom turniru starog Beograda
Tokom međuratnog perioda, Kraljevina Jugoslavija a posebno njena prestonica Beograd, rapidno su se razvijali i pokušavali da uhvate korak sa velikim zemljama Evrope, što ekonomski što kulturni što — sportski. Što sportsko-kulturni, jer sport i kultura teško su razdvojivi, imajući u vidu da je sport deo kulture jednog naroda.
Što se tenisa tiče, ne samo da on spada u svojevrsni kulturni izraz, nego je to u ono doba bilo još izraženije nego danas; a ni ekonomski njegov aspekt ni tada nije bio za zanemarivanje, iako je sport bio amaterski i iako su njime mogli da se bave samo bogati. U svakom slučaju, naša zemlja, koja se kao monarhija u svemu ugledala na Ujedinjeno Kraljevstvo, nije mogla da ignoriše tenis kao gospodsku i aristokratsku razonodu.
Centar jugoslovenskog „belog sporta“ bio je Zagreb, gde se on igrao još pre Velikog rata, gde je osnovan savez, koji je davao najbolje igrače jer je imao najbolju školu; ali Beograd je krčio svoj put pa je tako, između ostalog, maja 1931. godine odigran međunarodni teniski turnir beogradskog „Bob-kluba“. Bliži uvid nam omogućava bolje sagledavanje, ne samo teniskih početaka na srpskim prostorima, već i društvenih odnosa, normi i oblika ponašanja, pravila ako hoćete.
11. maja odigrani su poslednji mečevi, a „Vreme“ je sutradan donelo izveštaj, vajkajući se što poseta zbog rđavog vremena i kiše nije bila kao prethodnih dana, mada je i pored toga na tribinama igrališta bilo oko četiri stotine ljudi. Nama to zvuči kao izvrsna poseta, imajući u vidu da su te finalne utakmice igrane bez domaćih igrača koji su svi već bili poispadali iz takmičenja, dok stranci nisu bili najbolji teniseri svog vremena. Ne verujemo da bi danas publike u takvoj situaciji bilo više. Štaviše, imali smo Otvoreno prvenstvo Srbije i znamo šta se desilo.
Međutim, na osnovu ove posete na turniru „Bob-kluba“ iz 1931. može se nazreti mogućnost jednog drugačijeg pravca razvoja tenisa u nas, može se nazreti nekadašnji potencijal za eksplozijom popularnosti, može se nazreti da je naša sportska javnost bila tada počela da se zagreva za tenis i da bi sve bilo drugačije da zemlja nije posle Drugog svetskog rata napravila politički i ekonomski zaokret za 180 stepeni, ka sistemu u kome nije bilo mesta za „vlastelinski“ sport kakav je bio tenis pre open-ere.
Elem, taj „veliki i interesantni turnir ’Bob-kluba’, na kome smo videli veliki broj odličnih stranih igrača, prošao je u najvećem redu i sa odličnom organizacijom“, pisalo je „Vreme“, naglašavajući da je „sam teniski sport prikazan u najboljem stilu, dok su rezultati postignuti od naših igrača veoma pohvalni s obzirom na to da tenis nije kod nas tako jako razvijen kao u drugim zemljama i da nema toliko pristalica kao na strani“.
Opet, danas je isti slučaj, i kad se Đoković jednoga dana penzioniše, ako se ne pojavi njegov naslednik u pravom smislu te reči, pitanje je koliko će ljudi iznenada otkriti da ih tenis uopšte ne zanima. Dok Nole jedno vreme nije igrao, tenis je bio volšebno ispario sa malih ekrana. Ali, ono što smo maločas rekli svejedno važi: iz ovih redova se nazirao potencijal za bitno drugačiju istoriju tenisa kod nas.
Uostalom, dalje se kaže: „Od gostiju, iako su svi dali odličnu igru, ipak je najlepši utisak ostavio Čeh Marsalek (zapravo Ferenc Maršalek koji će šest narednih sezona igrati za čehoslovačku reprezentaciju na Dejvis kupu; prim. nov) svojom pribranom i veoma elegantnom igrom. Njegovi su potezi odlični, igra raznovrsna. Šaljući lopte u sam ugao i često na sasvim drugu stranu od one gde se protivnik nalazi, umara on protivnika i lakše ga pobeđuje. Inače je veoma oprezan igrač.
Drugi odličan igrač na ovom turniru bio je Nemac Henkl (zapravo Heren Henkel, osvajač Rolan Garosa 1937; prim. nov). On igra oštro i otsečno. Najviše se sviđao njegov bekhend, dok mu je igra na mestu sigurna. Potpuno zasluženo ušao je u finale sa Marsalekom i dao odličnu igru. Rumunski princ Kantakuzen ispoljio je sjajan takt, možda najbolji od svih učesnika turnira. Njegova je igra mirna, elegantna, sa dosta lepote. Bekhend mu je naročito dobar.“
Maločas uzgred spomenusmo da je tenis u ono doba bio amaterski sport (profesionalcima je tek 1968. dozvoljeno učešće na grend-slemovima i drugim velikim turnirima) i da su se njime bavili samo bogati. Dodajmo da se na profesionalce gledalo sa prezirom, da je amaterski tenis smatran za nešto čisto i uzvišeno a profesionalni za nešto prljavo i iskvareno. Kada je slavna Suzan Lenglen u poslednjoj godini aktivnog igranja prešla u profesionalce da bi zaradila koji franak kako ne bi posle živela u bedi i siromaštvu, izbačena je iz počasnog članstva Sveengleskog kluba za tenis na travi i kroket, na čijim se terenima igra Vimbldon.
Zato i kažemo da su tenisom mogli da se bave samo bogati, oni kojima egzistencija ne samo da nije bila ugrožena, nego ništa nisu radili pa su nečim morali da ubijaju vreme. Jer, amaterski teniseri nisu zarađivali novac (prodajom ulaznica i drugim metodima, njega su zgrtali savezi i klubovi koji su organizovali turnire) niti su smeli biti plaćeni, štaviše, oni su sami morali da plaćaju turnirima za dozvole za učestvovanje. Kasnije se pojavila praksa da organizatori amaterima plaćaju „ispod tezge“, kršeći pravila, samo da ostanu amateri (potpuna besmislica), ali početkom tridesetih to još uvek nije bio slučaj. Rezervoar igrača bio je stoga vrlo ograničen, i tenis se sporije razvijao.
„Od dama gđa Šreder pokazala je najbolju sigurnost“, pisalo je dalje u izveštaju. „Odlikuje se velikom izdržljivošću i neverovatno seče loptu. Njena pobeda u finalu potpuno je zaslužena. Posle nje najlepši utisak ostavila je gđa Blamartova (Čehoslovačka) (dalje se navodi kao Blamaržova; prim. nov). Pored izdržljivosti i sigurnosti pokazala je još brzinu i odličnu igru na mreži. Gđa Tihanji i Karakasova dale su pribranu i pronicljivu igru, ali je poslednja mnogo spora.
Naši igrači sem nekoliko pojedinaca, nisu dali mnogo, što nije veliko čudo, jer nemaju prilike da često igraju sa dobrim i rutiniranim strancima, kojom se prilikom može mnogo naučiti. Najviše su pokazali Černojarov i Radović u dublu, ali su kao pojedinci bili veoma slabi. Najviše je iznenadio mladi Radovanović, član Šumadije (beogradski klub čiji su tereni u to vreme bili ispod Kalemegdana ali početkom dvadesetih izvesno na Zvezdari, a članovi dolazili iz najotmenijih i najbogatijih prestoničkih porodica; prim. nov). On je bio svetla tačka naših igrača. Na turniru je odneo jednu neočekivanu ali zasluženu pobedu nad rutiniranim internacionalcem Ajhnerom. Pokazao je najbolju igru bekhenda dok mu je drajf još slab, a i rđavo postavlja na mreži. Kad i to savlada biće odličan igrač.
Od dama najviše se dopala gca Bajloni, samo je igrala i suviše nervozno. Uspeh što ga je postigla sa Radovanovićem u miks-dablu pobedivši Šloserovu i Kantakuzena za najveću je pohvalu. Ovo je za nas bilo drugo prijatno iznenađenje na ovom turniru.“
Na kraju izveštaja jasno se vidi da je tenis i kod nas bio „zabava miliona“, razonoda visokog društva, samo ostaje pitanje da li zbog svoje prirode ili one već pomenute potrebe naših elita da podražavaju elite većih i moćnijih zemalja, sa dužom tradicijom i kontinuitetom. O čemu se radi? O tome da je Njeno Veličanstvo Kraljica Marija bila visoka pokroviteljka turnira, i da je njemu prisustvovala sa Njihovim Visočanstvima princezom Olgom i princezom Marinom. Barem tog poslednjeg dana.
„Sa velikim interesovanjem pratila je igru i često pljeskom pozdravljala uspele momente igrača. Finalnim utakmicama prisustvovali su još nemački, engleski, mađarski i rumunski poslanik, kao i dvorske dame gđe Dunđerska i Lozanić. Kiša, koja stalno pada već nekoliko dana, još od početka turnira i juče je mnogo smetala igri. Promenljivo nebo, čas je bilo vedro, a čas opet pljusnula bi kiša, koja je nekoliko puta prekidala meč Marsalek—Henkl. Za vreme kiše Nj. V. Kraljica Marija sklonila bi se u gornje prostorije paviljona ’Bob-kluba’, gde se živo interesovala za jutrošnje igre.“
Što se tiče finala muškaraca u singlu, protivnici su bili ravnopravni i „dali su odličnu igru“ ali se kao bolji i snažniji ispostavio Marsalek „koji je u trećem setu igrao lako i graciozno, dok je Henkl i suviše zamoren u drugom setu, naglo popustio“; rezultat po setovima je bio 4:6, 12:10, 6:4. „Posle završenog meča Nj. V. Kraljica predala je lično srebrni pehar pobedniku g. Marsaleku, pohvalivši njegovu igru i čestitajući mu na velikom i zasluženom uspehu. Zatim je Nj. V. Kraljica Marija prisustvovala i drugom meču, gospode u dvoje i tek na kraju, tačno u 7 časova, napustila je igralište ’Bob-kluba’ ispraćena od cele uprave kluba.“
U pomenutom finalu „gospode u dvoje“ Ajhner i Henkl su potukli Marsaleka i Saba sa 6:4, 6:2, a u izveštaju nema rezultata finala ženskog dubla. Kod dama u singlu trijumfovala je gđa Šreder koja je slavila protiv Blamaržove sa 6:3, 4:6, 7:5, dok su u mešovitom dublu (tada se govorilo „miks-dablu“) Blamaržova i Marsalek pobedili Šreder i Silberdorfa sa 6:2, 6:4. Nakon što su se završile partije tog poslednjeg dana, za sve učesnike je u paviljonu „Bob-kluba“ priređen veliki banket kojem su prisustvovali i grčki, nemački, čehoslovački i mađarski poslanici.
(P. L.)
Povezane vesti
Bivši italijanski teniser brutalno napao Novaka: "Kirjos lupeta, Đokovićev odnos sa njim me uznemirava"
Jedna od najvećih teniskih legendi zabrinuta zbog Novaka: "Đoković mora to da uradi, ima dvoje dece..."
Provokativni dekolte, tanga kupaći... Jedna od najlepših teniserki sveta "grmi" u Dubaiju
<% post.title %>
Jedna od najlepših teniserki sveta doživela nezgodnu povredu, pa se oglasila sa povezom na oku
Video: Trener Partizana poljubio ikonu posle teške pobede
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
