Filip Šatrije, čovek koji je revolucionisao moderni tenis: Bez njega „beli sport“ danas ne bi bio isti
Nije uobičajeno da jedan sportsko zdanje dobije ime po „pukom“ rukovodiocu i administratoru, kao što je to bio slučaj sa gospodinom Filipom Šatrijeom po kojem je nazvan najveći „teren“, tačnije stadion, u okviru stadionskog kompleksa „Rolan Garos“ na kojem se igra tenisko Otvoreno prvenstvo Francuske. Razlog za to leži u odgovoru na pitanje ko je zapravo bio Filip Šatrije: jedan od najvažnijih i najuticajnijih radnika u istoriji igre, čovek koji je promenio lice i naličje, ne samo francuskog, već tenisa uopšte.
Ćudljiv, zamišljen, osetljiv, inspirativan, okretan i dovitljiv vizionar, vešt u prevazilaženju sitničavih zavisti i ljubomora suprotstavljenih interesnih grupa koje su bile rak-rana francuskog tenisa sredinom prošlog veka: to su reči kojima su ga opisivali oni koji su ga poznavali i svedočili njegovom radu. Takođe, bio je i vrstan pregovarač koji je početkom sedamdesetih, primera radi, uspeo da ubedi francuskog predsednika Žorža Pompidua da se iz državnog budžeta izdvoji četrnaest miliona dolara kako bi „Rolan Garos“ mogao da kupi okolno zemljište za proširenje kapaciteta.
Ali, krenimo iz početka. Filip Šatrije se rodio 2. februara 1926. godine u Kreteju, sedištu departmana Dolina Marne koji se nalazi u Pariskom regionu (zvanično: region Il-de-Frans; o zanimljivostima vezanim za poreklo naziva „Ostrvo Francuske“ usred kopna već smo ranije pisali). Budući da se Kretej nalazi na nekih desetak kilometara od centra prestonice, praktično je predgrađe, mada izvan njenih administrativnih granica; stoga bi se za Šatrijea moglo kazati da je rođeni Parižanin.
Ovaj „rođeni Parižanin“ osvojio je 1945. godine juniorsko tenisko prvenstvo Francuske i bio izabran za rezervnu postavu reprezentacije svoje zemlje na Dejvis kupu, kasnije je bio i njen kapiten, ali nije ostavio poseban pečat kao igrač. Međutim, tokom svoje igračke karijere, ovaj omaleni i brzi teniser, društven po prirodi, sklopio je brojna prijateljstva sa drugim amaterskim teniserima koji su muku mučili da spoje kraj s krajem u to doba pre „open-ere“ — prijateljstva koja će mu kasnije dosta značiti.
Kada se povukao počeo je 1953. godine da radi kao sportski urednik dnevnika „Pari-pres“, ali i da izdaje sopstveni časopis „Tenis de Frans“ u kojem je svojim autorskim člancima iskazivao ozlojeđenost stanjem u kojem se „beli sport“ nalazio, te iznosio nacrt njegove reforme i viziju za budućnost.
Sve se promenilo kada je upoznao Džeka Krejmera, bivšeg američkog tenisera, osvajača tri grend-slema u singlu (Vimbldona i dva Prvenstva SAD) te sedam u muškom i mešovitom dublu, koji je u to vreme radio kao promoter i koji je profesionalni tenis održavao u životu tako što je potpisivao ugovore sa šampionima Vimbldona. On se iz petnih žila trudio da pronađe izlaz iz apsurdne situacije u kojoj su amaterski igrači primali novac „u kovertama“, samo da bi ostali amateri, što je zapravo bilo suprotno samoj ideji amaterskog sporta.
Šatrije je i sam bio frustriran zbog toga što su svi njegovi pokušaji da ubedi zvaničnike amaterske federacije da se pređe na tenis koji će biti „otvoren“ za profesionalce, bili blokirani od strane tih istih ljudi, uplašenih od potencijalnog gubitka vlastitog prestiža i privilegija. Krejmer takođe, zbog čega se jednom prilikom sastao sa legendarnim Žanom Borotrom — velikim šampionom iz dvadesetih godina, osvajačem četiri grend-slema u singlu, četrnaest u muškom i mešovitom dublu, i jednim od slavna „Četiri musketara“ koja su u periodu 1927—1932. osvojila šest uzastopnih Dejvis-kupova (ostali „musketari“ su bili Anri Koše, Rene Lakost i Žak Brunjon) — koji je tada još uvek bio vrlo uticajan u Francuskoj teniskoj federaciji (FTF).
Osebujni i bistroumni Borotra u potpunosti razumeo Krejmerove napore, i simpatisao ih, ali je Amerikanca uveravao da ne postoji nikakva šansa da ubedi čelnike regionalnih saveza da se pređe na „otvoreni tenis“, a bez njihovog pristanka to nije bilo moguće. Govorio je istinu, zbilja nije bilo nikakve šanse da ih se u to ubedi, i stvari bi ostale takve kakve jesu da se u sve nije umešao Šatrije.
Tačnije, da Filip Šatrije nije osmislio „zaveru“. Prvo je ubedio Marsela Bernara da se 1968. kandiduje za mesto predsednika FTF umesto Rožea Sirotoa, sa njim kao potpredsedničkim kandidatom, i sa kampanjom zasnovanom na „otvorenoj“ platformi. Bernar je bio šampion Rolan Garosa iz 1946. godine, u međuratnom periodu po dva puta pobednik istog turnira u muškom i mešovitom dublu, i čovek poznat po lakoći s kojom je sklapao prijateljstva i po uticaju koji je na bazi toga imao; prepoznavši značaj Šatrijeovih ideja, pristao je na njegovu igru: odmah po izboru otvoriće Rolan Garos profesionalcima (paralelno sa ostala tri velika turnira), i „grejati fotelju“ Šatrijeu, spremajući teren za njegov izbor, dok on obilazi zemlju i ubeđuje regionalne predsednike gde leži budućnost.
Tako je i bilo. Prirodno šarmantni i dovitljivi Šatrije, vešt na jeziku, izabran je na položaj predsednika Francuske teniske federacije pet godina kasnije kada je Bernaru istekao mandat, i u toj fotelji ostao punih dvadeset godina, što je svojevrsni rekord (pre njega dva čoveka su spojila po deset godina, a nakon njega Kristijan Bim šesnaest).
Odmah je pokrenuo masivnu modernizaciju tenisa u svojoj zemlji. „Čim sa doveo slonove u red, imao sam manje problema“, šalio se; „slonovima“ je nazivao regionalne čelnike koje je poštovao kao uzorne građane ali koji su ga ranije dovodili do ludila zbog nedostatka vizije, tromog načina razmišljanja i hronične statičnosti.
Premda je celoga života zastupao interese igrača, vremenom je neizbežno morao da se nađe u situaciji u kojoj će biti rastrzan između interesa profesionalnih tenisera koji su postajali sve agresivniji u zahtevima, i amaterskog establišmenta koji je i dalje bio snažan, što je rezultiralo bojkotom Vimbldona 1973. godine.
Osnivanje američke profesionalne teniske timske lige „World TeamTennis“ te 1973. samo je dodatno pogoršalo odnose, jer su teniseri poput Bjerna Borga, Džimija Konorsa i drugih velikana nedugo potom odlučili da prihvate poziv da u toj ligi učestvuju tokom letnjih meseci; raspored im je dozvoljavao da igraju na Vimbldonu, ali ne i na Rolan Garosu zbog čega je Borgov niz od dve uzastopne titule 1974. i 1975. bio prekinut tokom naredne dve sezone (posle povratka osvajao je Otvoreno prvenstvo Francuske od 1978. do 1981).
Nešto ranije, tvrdoglava i ratoborna strana Šatrijeove ličnosti došla do izražaja kada je 1974. odbio da Konorsu dozvoli učešće iako je ovaj svoj raspored uredio tako da može da igra u Parizu, i to samo zato što je potpisao za „World TeamTennis“. Ispostaviće se da je to bila najbolja godina Konorsove karijere.
Jedna od najvidljivijih posledice njegove višedecenijske vladavine francuskim tenisom svakako je gorepomenuto proširenje stadionskog kompleksa „Rolan Garos“, kada je otkupljeno zemljište nekoliko ragbijskih igrališta. Tu je sagrađen i 1994. godine otvoren teren „Suzan Lenglen“, nazvan po legendarnoj teniserki iz dvadesetih godina, kao i brojni drugi tereni na kojima se danas igra Rolan Garos. Takođe su sagrađene i dvorane jer je Šatrije želeo da najbolji francuski teniseri tokom čitave godine imaju gde da treniraj. Sve kad se sabere, za vreme njegove „vlasti“ broj terena je narastao sa osam na dvadeset tri.
Međutim, pored rada na razvoju profesionalnog tenisa u sopstvenoj zemlji, i pored aktivnosti u svojstvu predsednika Međunarodne teniske federacije (ITF), što je postao 1977, Šatrije je ogromnu energiju posvetio vraćanju „belog sporta“ na Letnje olimpijske igre. Tenis je bio prisutan na inauguralnim Igrama u Atini 1896. godine, ali je nakon Pariza 1924. ispao iz programa usled nesuglasica između ITF-a i Međunarodnog olimpijskog komiteta oko pitanja definicije amaterskog igrača.
S tim ciljem, Šatrije je imenovao autora Dejvida Greja za svog generalnog sekretara i sav se predao pregovorima sa MOK. Njegova ideja bila je da se tenis uvede kao demonstracioni sport na Igrama u Los Anđelesu 1984, pa da se četiri godine docnije u Seulu vrati u punom kapacitetu. Uspeo je u nameri, čak 1988. postao i član MOK, i veliko je pitanje da li bi bez njega uopšte ikada i došlo do toga (ne bi tenis bio ni prvi ni poslednji sport koji je ostao neolimpijski).
Početkom devedesetih godina počeo je da boluje od Alchajmerove bolesti, i njegov blistavi um polako je počeo da se gasi. Već 1991. povukao se sa položaja predsednika ITF, da bi naredne bio uvršten u Međunarodnu tenisku kuću slavnih koja se nalazi u Njuportu u Roud Ajlandu, najmanjoj američkoj saveznoj državi. Konačno je 1993. sišao sa položaja predsednika FTF. Preminuo je 22. juna 2000. u mondenskom letovalištu Dinar, jednom od najprestižnijih u Francuskoj, u Bretanji na Atlantiku. Već naredne godine glavni teren „Rolan Garosa“ nazvan je „Filip Šatrije“.
(P. L.)
Povezane vesti
Snimak dirnuo svet: Ovako je izgledao susret Miše i njenog psa koji je danima bio izgubljen na aerodromu
Potresna poruka mame devojčice koja je nestala pre 8 dana: Bila je žrtva vršnjačkog nasilja?
Argentinac uradio moćnu tetovažu Novaka pa mu to pokazao uživo na ulici: Đoković nije mogao da veruje šta vidi
<% post.title %>
Umrla bivša olimpijska šampionka (55)
Video: Jovanović: Partizan je moj klub i u njemu sam ceo život
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
