Korak do svega

Nešto najgore je da dodelite Novaku Đokoviću ulogu autsajdera. I to mu date manje šanse od protivnika kada mu je na talonu ruka da sve ponese, da zacementira istoriju. Očekivala se velika borba i imali smo je preko dva sata, a onda je nastupio žamor. Karlos Alkaraz se ukopao u šljaci i nestao iz ozbiljne priče. Njegova povreda je dala Srbinu prečicu da se ne oprašnjavi toliko koliko se očekivalo, a u istom momentu ga poslala na vrata rekordne 23. Grend slem titule. Finale Rolan Garosa je tu.

U prva dva seta je sve pucalo. Na 1:1 nije bilo jasno u kojem smeru će fabula da se razradi.

Preporučujemo

Alkaraz je našao taktiku, usred meča rekao svom treneru da ne može ništa Novaku dok god se igraju kraći poeni, pa je ulazio u eksplozivne relije koji su ga vratili iz minusa.

Prisutno ljudstvo na Filip Šatrijeu je prva dva sata gledalo kao uvod, neku vrstu zagrevanja za maraton koji bi verovatno trajao još najmanje toliko, ali je list Španca usmerio ovaj sudar iskustva i mladosti na put Novakove sreće. Nesreća jednog prodata je za sreću drugog na surov način. Bilo je tu rada, ali je bilo i netražene nagrade.

Đoković je u maniru lovca samo pojurio ranjenu zver.

No...

Ulog je bio preveliki.

Na Novaku je bilo da dokaže da je bolji od najvećeg vala mladog talasa, da ostavi status nepremostive prepreke na Grend slemovima, a da se na sve to primakne na pobedu od povratka na svetski vrh i obezbedi sebi priliku za titulu koja mu daje... Pa, daje mu sve.

Sve najbitnije rekorde već drži u svojim rukama, a protiv Kaspera Ruda ili Aleksandra Zvereva će imati priliku i da pobegne Rafaelu Nadalu na jednu Grend slem titulu više, baš onu koja će dati nemogući zadatak budućim pokolenjima.

Pritom će biti i jedini čovek na planeti koji je na sva četiri Grend slema makar po tri puta podizao pehar, a ujedno je već najstariji finalista Rolan Garosa u istoriji.

Jedno je biti sažaljiv na muku Alkaraza, a drugo je shvatati genezu koliko je rada i muke bilo potrebno da se dođe u ovu situaciju. Da se dođe do prilike za sve.

Reči više ništa i ne znače, veličina poduhvata je postala nepoznata vokabularu, pa ništa više ne zvuči dovoljno dobro da se opiše momenat.

Publika to, kao po običaju, ne shvata. A, već sam pisao o tome da bi shvatila samo ukoliko to radi Rafael Nadal.

U jednu ruku bi trebalo da se oda priznanje Alkarazu što je ostao na terenu da se bori u polovnom stanju, a u drugu ruku onda ne bi trebalo osuđivati Novaka zato što želi da pobedi protivnika koji ne odustaje. Kao da se od strane nekih očekuje da sada iz sažaljena dopusti preokret i pobeda povređenog.

Elem, večni zadatak je došao do kraja.

Ukoliko Đoković slavi u nedelju, pobornicima Nadala i Federera bi ostalo samo da se teše nekim frazama, jer statistika više nema reči.

I da su više voljeni na zapadu i da su veća gospoda (šta god to značilo) i da im je lepši stil igre i tralala...

Sve to mogu da govore, ali dole, u dubini im duša plače.

Moramo sačekati taj korak, ništa se ne sme prepustiti slučaju.

Posle 23. titule, Đoković bi mogao da se na Vimbldonu i US Openu trka sam sa sobom.

Da svakog novog Grend slema bude bolji od sebe, jer bi od svih ostalih i zvanično bio već sa titulom u Parizu.

Sve se svelo na tri seta i pogled ka trofeju koji sija iz prašine, čeka da se poput dragulja nađe.

Ostao je još samo jedan korak do... Svega.

(Telegraf.rs)