Priče sa Rolan Garosa (6): Svi Francuzi su u stvari Srbi, ako se ne varam...

Presimpatična situacija se desila u samo pola sata. U 100 metara kvadratnih u Parizu našlo se više Srba nego svih ostalih nacija zajedno. Kako? Ne zna niko, koincidencija, sudbina, ko zna šta li je, kad god se sretnemo uvek se... Dobro je, čika Bajaga, dobro je. Nisam mislio to da nastavim, ponelo me je, kao što je i nas ponela šala na Žan Boanu. Hajde, da vam pričam.

Veoma topao dan, nije više ni nešto laganije u hladu kao što je bilo od starta Rolan Garosa, nego je sada već toplo gde god da si od ranih 10 časova.

Preporučujemo

Prvi put sam, evo, za već skoro dve nedelje obitavanja u Parizu, skrenuo sa rute od smeštaja do kompleksa, otišao da popijem kafu sa kolegom, kupim nešto porodici i prijateljima, ali i dobrovoljno uvećam garderobni fond svoje verenice.

Nakon obitavanja na Le Alu, došli smo do Žan Boana, posedali svi u ladovinu da sačekamo Novakov trening i vidimo kako stoje, u suštini, redovne stvari.

Kao skupina lavova smo se rabili na tri-četiri baštenska troseda kraj terena, svako svoju priču i lagani zen.

Mravi su tu bili starosedeoci, i nisu mi baš smetali, nekog samo oduvam, ali jedan se namerio da mi uđe u limenku i ne preza od mog mogućeg odgovora.

I on je bio oduvan (to ih ne povređuje, čitao sam, prilično je fleksibilan, tako da ovde nema znakova zlostavljanja životinja), ali je postojala sada bojazan da će neki biti u gutljaju soka.

No... Male drame su male drame, a velike su drame kad trojica kolega pola sata ispunjavaju formular za odlazak u Versaj. To su dogovori, pregovori, administracija, znoj na čelu, glava u telefonu, priča sa sobom i drugima, ali se iznašlo rešenje.

U međuvremenu nam je pristigla čokolada. Novak je u prolazu došao do nas i dao nam čokoladu sa zastavom Kazahstana.

Razmenio nekoliko rečenica sa nama, nastavio ka treningu, a kasnije smo i kod njegovog fizija Miljana našli element iz te zemlje u vidu tradicionalne kape Kazahstana.

Na izlasku i ulasku, novinar mora da preda svoju akreditaciju i dobije nešto slično kapitenskoj traci, a i to parče tkanine mora da vrati za nekih pola sata ukoliko misli svoju akreditaciju nazad.

Posle treninga, ekipica od šest novinara se zaputila do tog malog centra kako bi razmenila ove stvari, a jedan od momaka je čuo ćakulanje i otpozdravio nas na srpskom.

Radi u desku, rodom je iz Beograda, ali dugo već u Francuskoj.

Isto nam se dogodilo i u media centru gde stoji momak iz obezbeđenja čiji je otac iz Zvornika, a majka iz Valjeva.

Isto nam se dogodilo na ulazak u kantinu gde stoji devojka koja je uplovila u vode manekenstva i glume, a takođe je rodom iz Srbije.

A, pri ovim svim informacijama, devojka u punoj teniskoj opremi se okreće i kaže "Au, koliko nas je".

Ispostavlja se da je to naša mlada nada Teodora Kostović koja je ostala jedina u drugom kolu od srpskim juniora.

Stiče se utisak da nas je milion u Parizu. U jednom momentu smo počeli i da zbijamo šale.

Srbija do Pariza, mala srpska autonomna pokrajina Pariz...

Meni je padala na pamet ona gospođa sa Jutjuba koja tvrdi da je Ilon Mask iz Republike Srpske, pa sam malo modifikovao izgovoreno:

- Parižani su svi Srbi, ako se ne varam...

Eto, ima nas. Ne kao u Melburnu i Australijan Openu, ali nas ima.

Atmosfera je odlična, a potvrđena je u smiraju dana kada sam već spakovao ranac i krenuo kući. Prošao sam kraj trenažnog centra gde sam video Novaka i čitavu ekipu kako igraju neku društvenu igru i smeju se.

To je taj duh koji želimo da vidimo.

(Telegraf.rs)