Telegraf u Parizu (3): Dan kada su svi zaplakali na Rolan Garosu

Eh... Mi Srbi smo samokritični samo kada smo među ostalim Srbima, ali čim se pojavi neko drugi u konverzaciji, odmah smo više nego sjajni, uzvišeni i nadasve bezgrešni. Mislio sam da samo kod nas komšije dozvoljavaju detetu da igra košarke u stanu, bacaju tanjire kroz prozor ili vuku stolicu po parketu do besvesti bez znanja da ispod njih ipak neko živi. Prevario sam se.

Jutros sam otvorio oči u Parizu i osetio ujednačeno udaranje kao u filmu "Dina" kada žele da dozovu ono ogromno crvoliko biće. Bilo je nekih sedam zora. Malo po malo, kako mi se čistila svest, shvatio sam da neko skače na svake dve sekunde, a onda nešto tanji zvuk isprati priču.

Preporučujemo

Neko je, hladno, preskakao vijaču u stanu. Neko, verovatno, nešto gabaritniji. Kućni red se definitivno ne poštuje ni ovde ili ja nisam imao sreće.

Dobro, šta da se radi, možda mi je i pomogao da se razbudim.

Pripreme redovne su prošle, izašao sam iz zgrade i zaputio se do stanice. Krenem polako put kompleksa, ali, ne lezi vraže, čuje se sa razglasa muški francuski glas. Osećam da je nešto bitno, ali kapiram koliko.

Ispostavi se da je u toku štrajk vozača autobusa i tramvaja.

Super...

Taksi mi se, zaista, ne plaća u gradu svetlosti koji postaje grad tame kada se vide cene tih drugara.

Pešice polako, pa korak po korak nekih optimalnih sat vremena. Malo znoja sa čela i eto me na kapiji kod urednih zaštitara.

Bonžur tebi, brate, moj.

To je jedna od dve reči koje ne prezam da koristim ovde.

Ova druga je - mersi.

A, nju sam danas video na velikom ekranu i izgovorio je.

Mersi Žo.

Oprostio se dobri, snažni Žo Vilfred Conga, čovek koji je bio sinonim za dasu u svetu tenisa. Penzija.

Pa, kako su lile suze. Na terenu i na tribinama.

A, ta truba koja je konstantno davala ritam navijanju tokom susreta protiv Kaspera Ruda je dodatno ulepšala čitavu atmosferu. Znaš da ti je karijera bila velika i da si poštovan kada je momenat i tužan i lep u istom mahu.

Neću lagati, zastala mi je knedla u grlu, pogotovo kada sam video i njega da plače. Bilo je i više nego emotivno, a ja i više nego previše ga poštujem da ne bih bio tužan zbog njegovog odlaska.

Nekako, pod utiskom onoga što sam video na Šatrijeu, sišao na konferenciju za medije gde smo sačekali Aleksa Molčana, novog studenta Marjana Vajde.

Otvoren je, zna da priča i zna šta želi. Uzgred, sam je i pitao Vajdu da mu bude trener nakon što je to prestao da bude Novaku Đokoviću.

Eto, sudbina je želela da se njih dvojica "studenata" sastanu nedugo posle raskida prekodecenijske saradnje. Novaku neće biti svejedno, ali je toliko determinisan da mu je svejedno ko je preko puta mreže. U boksove samo ne bi trebalo da gleda, jer će ga raniti nostalgija.

Prolazi još jedan vremenski mešovit dan u Parizu, život i ritam ne staju.

Tek gazimo plićak.

Telegraf u Parizu (1): Prokleti kebab, Novak i Rafa na poslednjem raportu i Congin telohranitelj

Telegraf u Parizu (2): Vozačica autobusa je veliki car, Novakove čestike i kralj Petar

(Telegraf.rs)