Telegraf u Parizu (1): Prokleti kebab, Novak i Rafa na poslednjem raportu i Congin telohranitelj

Za dva dana bivstvovanja u Parizu video sam sve od vremenske prognoze što se može ponuditi nakon jednog običnog dnevnika. Eto, da ne preterujem, osim snega. Kao da neko ima upravljač i klikom na svakih pet minuta menja od vetra preko kiše do sunca. Hladno-taman-pretoplo. Da sam kući, verovatno bih izludeo, ali... Pari'... Oh la la - grad svetlosti i Rolan Garos su preda mnom!

Pred ponoć sam odložio stvari u sobu. Daj, bre, da vidimo šta ima od hrane u kraju. Brzo sam osvajao metre oko zgrade, ali džaba kad me nijedan lokal ne prima. Na simpatičnom engleskom je gazdarica jednog restorana objasnila da su svi preumorni i da moraju da idu kući.

- Biliv mi vi ar sou tajeRd, kom tumoRov plis, vi aR going to bi hiR - reče čupava ženica.

Do sada mi se nije dogodilo u životu da lokal ne prima više goste jer su svi umorni, ali, zvuči potpuno fer.

Ne mogu, brate, umoran sam, dođi sutra.

Razumljivo, skroz.

Okej... Sledeći lokal mi dade odgovor u istom pravcu, pa i sledeći, te pogledah ka klasičnoj brzoj hrani. Kebab, sine moj, i to pred ponoć, ima da zaspem nikada, a i ukoliko zaspem, sanjaću milion stvari.

Izgleda da mi u tim momentima valjda stomak vari, šalje krv u mozak, a ja pokušavam da ga ugasim. Postoji to stručno objašnjeno, uglavnom.

- VeR aR ju fRom? - upita me Tunišanin koji sprema kebab i po za mene odveć pregladnog.

- Serbia - rekoh mu.

- End MontenegRo? - dodade drugi Tunišanin.

Rekoh, ne, ne, odvojeni smo mi evo već više od 15 godina, ali i to mi je sasvim u redu, shodno tome da nas na poslovnim putovanjima pretežno svrstavaju negde između Sibira i Sirije.

Uzmem onaj kebab od pola kila, dođem kući i posredim ga kao da ga nikada nije bilo.

Tu noć sam sanjao da sam počeo da radim kao obezbeđenje Žo Vilfredu Congi.

Čovek igra poslednji turnir baš na ovom Rolan Garosu, a ja sanjam kako ga štitimo nekoliko momaka i ja od nekakve bande koja hoće da mu naudi.

Propričao je Žo i srpski, rekao da sam dobar momak, ali nećemo dalje o tom snu koji već u ove dve rečenice zvuči i više nego čudno.

Sledeći dan sam došao na media dan ispod Filipa Šatrijea.

Sva izlaganja favorita su bila samouverena, ali krajnje korektna. Ovo "samouverenu" nije važilo samo za Naomi Osaku.

Ona nije bila sigurna šta će dati i kako će to učiniti, a i po prirodi je flegmatična i voli dobro da razmisli pre nego izgovori.

Rafa Nadal se ponašao kao u svojoj kući, a ono i jeste njegov dom koliko puta je podigao trofej.

- Da li ti se, Rafa, čini da si na Rolan Garosu 20 odsto bolji? - upitao ga je britanski novinar.

- Za 20 odsto bolji od ostalih igrača ili za 20 odsto bolji nego na ostalim turnirima? - našalio se Nadal, a onda samouvereno konstatovao da je je za toliko bio iznad ostalih možda nekada, a da Rolan Garos može svrstiti uz Rim, Monte Karlo, Madrid...

Novak je nešto kasnije došao u media centar, jasno je stavio doznanja da će pokušati da odbrani titulu. Spreman je, a to je i pokazao u Rimu, tačno kada bi to ubrzanje i trebalo da se dogodi.

Laslo Đere mi je podelio svoje mišljenje odmah po sletanju na aerodrom Šarl De Gol, smatra da svi naši imaju odlične šanse na startu, a da je Novak glavni favorit.

Sve je bila priprema za ono što predstoji, za ono što startuje u nedelju.

Prelazim most na Seni i vidim u daljini Ajfelov toranj kako svetli... Morao sam da stanem i osetim momenat. Ipak, Pariz je to.

Vratio sam se u sobu nakon svih aktivnosti, a onda je krenulo krčkanje u stomaku.

Kebab.

Ubiše me braća Tunišani.

Da vam ne objašnjavam dalji splet događaja, ali, uglavnom, nije bilo dobro.

Prvo javljanje, a biće ih još dosta. 

Nismo ni u prvu ubacili, idemo na ler.

(Telegraf.rs)