Ana je prava srpska Spartanka: Policajka koja ide na trke opasne po život, peva u rok bendu, vozi motor...

Na prvi pogled je to samo jedna obična kuća, mešavina tradicionalne vojvođanske ideje sa dvorištem pozadi i nešto modernije arhitekture svojstvene ostatku Srbije, ali je ta kuća sve - samo ne obična! Ipak, to shvatiš tek onog trenutka kada dodirneš bravu masivne drvene kapije i načiniš nekoliko koraka ka unutra!

Da, tek onda shvatiš da si došao na mesto gde se stvaraju šampioni - ali oni mentalni. Mesto na koje ljudi dolaze srećni i odlaze još srećniji, gde je drugarstvo jedino carstvo, a uspeh osobe pored tebe je važniji od onog ličnog. Mesto na koje Pančevo može da bude ponosno jer tamo nastaju pravi Spartanci - klub "Absolute Health&Fitness".

To je i mesto na kom srpska Spartanka - Ana "Spartana" Božilović - ostavlja poslednji atom snage kako bi spremno dočekala velike izazove i opravdala nadimak koji ponosno nosi. Za one neupućene, u pitanju je Užičanka koja je u decembru 2023. godine otišla na "Spartan World Championship" u Abu Dabiju u u trci kroz pustinju bila druga.

U razgovoru za Telegraf, Ana je pokušala da dočara javnosti kakvom vrstom sporta se bavi, šta su uopšte te Spartanske trke, a kroz "druženje" sa njom shvatili smo da je za nju dan od 24 sata kratak. Zašto? To nam je objasnila već na startu, kada je otkrila ko je, ustvari, ona.

- Ana je jedna kontradiktorna ličnost zato što se bavim stvarima koje su onako suprotne, pa to ljude možda malo buni. Ana je sportista, s jedne strane i muzičar, policajac, bajker s druge...Skup svega pomalo. A kako sve to uklopim? Dobra organizacija, malo sna, što ne preporučujem jer nije zdravo. Ali kad nešto volite i ne biste ničeg da se odreknete, onda mora malo manje da se spava. Uspem nekako da nadoknadim sve. Ima tu malo i odricanja, ali kad nešto volite onda vam ništa nije teško. Nekad se odreknem izlaska sa društvom, spavanja, nekad se odreknem odmora... Ali to je sve zarad nečeg više, ljubavi prema sportu, muzici, poslu... - rekla je Ana za naš portal i otkrila kako se javila ta ljubav prema nečemu ekstremnom:

- Kod mene je sve ekstremno. Posao, sport, i taj motor od 600 kubika koji vozim. Nekako sam sva u ekstremu. Taj sport mi je spoj više stvari koje volim: sport, adrenalin i priroda. Sve te trke na kojima učestvujem su uglavnom u prirodi, na planinama, uzbbrdo-nizbrdo, preko reka, blata, svega. Strašno je zahtevno i zanimljivo. Nikada nije dosadno, nijedna trka nije ista i ono što je najlepši deo jeste što dolaze ljudi iz raznoraznih sfera. Može bilo ko da učestvuje. Tu sam upoznala neverovatne ljude sa neverovatnim pričama.

Otkrila nam je srpska Spartana i šta su ustvari te trke na kojima se takmiči.

- To su OCR trke, skraćenica od engleskog jezika "Obstacle course racing", u bukvalnom prevodu trke sa preprekama. Nije samo trčanje, imate na stazi razne poligone koje treba da prelazite. Prepreke kao što su penjanje uz konopac, nošenje džakova, karike, puzanje ispod bodljikave žice. Imate čak i da preplivate reku, da se zaroni ispod nekog drveta. Baš je naporno. Plus, na sve to, sama konfiguracija terena je jako teška. Veliki usponi, nizbrdice, blato, zemlja, kamenje. Negde se trči po rečnom koritu.

Ono što je za svaku pohvalu jeste to da, ma koliko da joj je teško, Ana nikada nije odustajala tokom takmičenja.

- Nije mi se nikad desilo da odustanem. Kad sam počinjala, kroz glavu mi je u par navrata prošlo: "Jao Bože, šta mi je ovo trebalo?" Kad sam do vrata u blatu, majica pocepana, sva sam izgrebana, oguljena kolena i tamo na nekom 17. ili 18. kilometru nekad pomislim "Bože, zašto ti je ovo trebalo. Gde si krenula?" Ali brzo me prođe i nađem snagu. Setim se onog osećaja koji te čeka na cilju. Kad prođete kroz cilj i znate šta je sve iza vas, nekako vam to da krila. Bukvalno vas ispuni i zadovoljstvom, i taj osećaj je neverovatan i zarazan. Stalno hoćete još.

A da je drugarstvo bitan segment ovog sporta, potvrdila nam je i sama Ana.

- Prvo što uradim kad prođem kroz cilj je da zagrlim nekoga od ovih ljudi ovde (pokazuje na prijatelje koji treniraju iza nje). Ako je neko stigao pre mene ili su bili na nekoj drugoj stazi pa su završili ranije. Znači ako me neko čeka, ja se tako obradujem kao da ih nisam videla 100 godina. Znači mi to kad vas neko dočeka na cilju, u onom stanju, istrpljenosti, umora, svega. To je onako baš sjajno. I naravno kad vam stave medalju.

Osvrnula se Ana na pomenutu trku u Abu Dabiju gde je zauzela drugo mesto, te nam otkrila jedan poprilično jeziv detalj koji je primetila tek kada je uveliko startovala. Ukratko - dobila je upozorenje da na trci može da se umre.

- Bila sam u Abu Dabiju u decembru, tu je bilo Svetsko prvenstvo, da kažem, u ovim trkama s preprekama. To je Spartan World Championship i tu sam bila druga u toj open kategoriji. S tim što je ta trka baš onako jedinstvena zato što se trči 21 kilometar kroz pustinju. Znači, peščane dine, prži sunce, pesak i to je to. Nisam imala pojma šta me čeka, ja nikad ne znam šta me čeka. I to je ono što možda i daje draž tim trkama, što nikad ne znam šta je ispred mene. Kad sam trčala tu trku kroz pustinju, tek sam na kraju trke videla upozorenje na startnom paketu, gde smo dobili čipove za merenje vremena i tako to. Na startnom paketu je pisalo upozorenje da postoji mogućnost da možete umreti na ovoj trci, da je toliko ekstremna, ali ja to nisam videla. Pa malo mi je bilo kao "uh, čoveče", nije svejedno. Kad sam videla to, tek sam tad shvatila ozbiljnost sveg. Ali i da sam videla pre trke, ne bi me ništa sprečilo. I dalje bi išla.

To drugo mesto je definitivno bio veliki rezultat i Ana može da bude ponosna, ali nas je interesovalo i da li joj se javio neki žal zbog toga što joj je samo jedan korak nedostajao za sam vrh.

- Pa uvek ima nešto, samo da sam ovo, ili samo da sam možda ono, ili samo da sam imala odgovarajuće patike da mi ne ulazi pesak. Uvek ima to nešto u glavi, ali mislim i ovo je uspeh. Da kažem, pomislim na to, ali ne u smislu da žalim. Zato što je meni je cilj bio samo da učestvujem tu i da je da je završim, znači da ne bude na pola trke da kolabiram ili tako nešto. Znači cilj mi je bio da je uspešno završim bez povreda, da mi se ne sloši i tako to. Tako da to sam uspela, a to drugo mesto je bilo samo šlag na torti. Jedan veliki šlag na torti sa sve trešnjicom gore.

Naredni cilj srpske Spartanke je veoma blizu, jer već sredinom marta ide u Španiju i pokušaće da ostvari rezultat koji će joj doneti putna SP u Grčkoj.

- Naredna trka je jako blizu, za nekih desetak dana. Idem na Majkorku. To je isto Spartan Race, i zove se "Spartan Race Trifecta", trče se tri trke u dva dana. Jedan dan 21 kilometar, drugi najpre od pet, pa onda od 10. Možda ima pauza dva sata ili tako nešto. I to će biti planina. Nadam se da ću da je završim bez povreda i da uspem da se kvalifikujem za SP u Grčkoj koja će biti krajem godine. Mislim da treba sve te tri trke da završim, ne znam da li treba još jedanput ili je dovoljna jedna Trifekta. Nadam se da ću uspeti.

Okrila nam je Ana i da tokom godine ode barem na 10 takvih trka, da je počela da se takmiči 2021. godine i da je ovaj sport sve popularniji kako u Srbiji tako i u regionu (opširnije u videuna početku teksta), ali i koliko provodi vremena na treninzima.

- Svaki dan, s tim što svaki dan radim nešto drugo. Evo dolazim ovde na treninge snage i na treninge koji imaju te prepreke koje su specifične na tim trkama, kao što su recimo ove karike, konopac i to. A kad nisam ovde onda trčim. Tako da svaki drugi dan konkretno trčim. Raznorazne distance, to po planu trenera i tako dalje.

Anu mnogi znaju i po učešću u prošlogodišnjem "Survivoru", a priznala nam je i kako se uopšte našla u njemu.

- To mi je nekako bila želja još kad je prvi Survivor bio tamo, pre ne znam koliko godina, ja mislim da ima čak 15 godina. Ima dosta, da. I prijavila sam se, eto, bukvalno čisto onako. Stvarno nisam očekivala ni da ću da prođem. Uopšte nisam razmišljala o tome, ali došla sam do toga da me izaberu. I meni je već tu bila pobeda, nekako. Kad su mi rekli da idem, meni je tu bila već neka moja lična pobeda i da ništa tamo ne uradim.

Dotakla se Ana i svoje druge pasije - motora!

- Vozim motor Suzuki Katana od 600 kubika i vozim ga već, pa sad imam, bogami, 11 godina, čini mi se. I za svo to vreme nije prošao ni jedan dan kad ja izađem na ulicu motorom, a da mi neko iz kola me dobaci "vauu, super, bravo." Uvek se ljudi oduševe kad vide ženu na tolikom motoru. Tako da, to mi onako, baš imam ljubav prema tome. Evo, leto sam ispunila još jednu svoju želju gde sam motorom išla do Sicilije i nazad. I to je bila jedna onako baš velika avantura - poručila je Ana i u detaljnom razgovoru otkrila kako je njen drugar vozio vespu na putu ka Italiji, kako su preko Crne Gore i Albanije otišli na "čizmu", da su spavali pod Ostrogom, na podu broda, u crkvi, ali i kako im je u pola noći nestalo goriva.

Takođe, prisetila se detinjstva i kako je uopšte zavolela motore.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by 🔥Ana Božilović🔥 (@ana_spartana)

- Znate kako kažu za motoriste, da su oni vesnici proleća. Proleće je moje omiljeno godišnje doba, lepo je vreme, čuju se motori i svuda zuje. Devojke koje sam viđala na motorima, lepršala im je kosa. I stvarno su bili vesnici proleća, pa sam kao mala maštala da ću isto tako kad porastem, da vozim motor.

Ono što Anu odvaja od drugih jeste i ljubav prema muzici. Obožava rokenrol, ima svoj bend i nastupa po klubovima, o čemu je takođe razgovarala sa nama. Pohvalila je "momke" da imaju razumevanja za nju, pa otkrila i čije pesme voli da peva (detaljnije u video formi razgovora).

Naravno da smo se dotakli i tetovaža koje Ana ima i ostali iznenađeni saznanjem da je za ovu najveću najzaslužnija ona, Tačnije, sama ju je kreirala.

- Kontretno ta tetovaža, ja sam je crtala. Ide preko cele plećke, tela. Želela sam da imam nešto unikatno, ne volim da budem deo mase. Volim nešto jedinstveno, a pogotovo danas kada ima dosta tetoviranih ljudi. Nekome stoji, nekome ne. Imala sam u glavi šta bih htela, ali nikako nisam mogla da nađem ništa približno slično. I onda mi je samo u jednom momentu kliknulo u glavi: "Čoveče, umeš da crtaš, prenesi to na papir!" I da, zašto ne bih ja to nacrtala. Za 10 minuta sam uspela, dala sam drugaru koji tetovira da malo prepravi za tetovažu leše. U planu mi je da ih radim još, ali da to bude skladno.

Za kraj, na pitanje da li je se muškarci boje, Ana je kroz široh osmeh rekla:

- Mislim da to treba njih da pitaš. Posle ovog razgovora mislimd a će definitivno da beže od mene. Ma ne znam...Koleginica koja radi sa mnom mi je skoro rekla: "Ja da sam muško, nikad ti ne bih prišla. Ko tebi sme da priđe?" ALi nisam ja uopšte strašna, nisam od kamena, samo volim to što radim. Anketiraj muškarce, pitaj ih šta misle.

(Telegraf.rs)