Ljudsko dostignuće - Uspon iznad 5500 m: Samo najhrabriji se usude na ovo
Nadmorsku visina iznad 5500 m zovu ekstremnom. Neki, kao naš planinarski savez, to smatraju značajnim dostignućem pa planinarima koji pređu tu visinu dodele naziv sportiste nacionalnog ranga. Međutim, koliko to nije jednostavno govori podatak da prema rang listi za 2022. takvih planinara ima samo pet. Razlozi za to su mnogi. Prvi je što mnogi planinarski klubovi ne prijave svoje akcije.
Drugi razlog je nemogućnost da se prijavi, jer planirana akcija često nije ostvariva do pred sam put. Jednostavno nije lako povezati sve kockice i sadašnjim uslovima biti siguran da će do puta uopšte doći. Konačno nisam siguran zašto nije moguće prijaviti akciju nakon što se uspešno savlada. Čemu uopšte birokratija, zar nije važno ljudsko dostignuće.
Ono što često govorim je da te visine verovatno ni sto ljudi iz Srbije ne dostigne tokom jedne kalendarske godine i zato bi bilo logično da se obrati veća pažnja. Nisu za to prepreka samo finansije, već i fizička spremnost i motivisanost, ali i hrabrost i lična posvećenost.
Zbog svega, uspon nas deset na Kalapatar na putu za bazni kamp na Everestu doživljavam kao dostignuće veće nego što sam mislio ranije. Nakon trećeg prelaska te magične visina od 5500 m siguran sam da sam u pravu. Ne znam mnogo ljudi koji su bili preko 5500 m a poznajem mnogo planinara i kod nas i u svetu.
Pošto ni mi nismo stigli da prijavimo akciju želim da prestavim članove planinarskog kluba „Avantura tim“ koji su 10. oktobra popeli Kalapatar (5645 m) i imali prilike da vide Everest i magiju najviših Himalajskih vrhova. Jednostavno u pitanju je sportsko dostignuće.
Na slici su: Andrei Tasić, Vladimir Tasevski, Aleksandar Živković, Miloš Blažević, Kristina Carić, Mina Tasić, Branko Obradović, Nenad Dikić, Marija Anđelković i Pasang Geljen Šerpa, dok je naš deseti član Tanja Ljumović zastala na 5550 m (slika ispod).
Ovo je drugi vrh iznad 5000 m koji sam popeo dva puta. I ma koliko se ne bih vraćao na Ararat, mislim da bi na Everst Base trek išao svaki put kada se ukaže prilika. Za to su pre svega zaslužni Šerpasi koji su ovaj put učinili drugačijim i ne tako planinarskim, ali podjednako uzbudljivim. Oni su svoje kuće pretvorili u male hotele, pa smo uobičajene šatore zamenili dvokrevetnim sobama.
Kuvanje uz logorsku vatru je zamenjeno a la kart ishranom i izborom jela kao u dobrom gradskom restoranu. Naravno mesa ima jako malo, ne samo zbog nemogućnosti da se adekvatno čuva, već i zbog dominantne vegetarijanske ishrane Šerpasa.
U svakom slučaju ceo put se može uporediti sa zabavnim parkom gde nema poligona, ali ima„Nepali flat“ odnosno gubitak visine nakon sto ste dostigli željenu i tako stalno gore dole dok ne dođete bliže cilju. Nekad zaista frustrirajuće, ali zahvaljujući predelima , budističkim stupama i mandalama i srdačnošću ljudi koji vas vode i koje srećete u naseljenim mestima gotovo do samog Kalapatara sve izgleda jako zabavno.
Ono što sam obećao grupi je „Diznilend“ i mislim da sam im to i pružio.
Kada sam se prvi put peo napisao sam knjigu https://books.google.ca/books?id=Mlp5AgAAQBAJ&lr=. Drugi put verovatno neću, ali sam siguran da je doživljaj bio drugačiji. Ko zna šta me čeka trećeg puta. Za sada bih još jednom čestitao mojim saputnicima i poželeo da se spreme za novu avanturu sledeće godine.
Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.
Povezane vesti
Planina Rudnik-zaštićeni predeo izuzetnih odlika
Oaza prirode u blizini glavnog grada: Planina idealna za kratki predah i uživanje u prirodnim lepotama
Zašto je Izrael osvojio najvišu planinu u Siriji nekoliko sati nakon pada Asada? Tvrde da je privremeno...
<% post.title %>
Stižu prvi detalji tragične smrti milijardera koji je pao s planine i poginuo
Video: Dragana je prva Srpkinja koja se popela na Mont Everest: Planine su me naučile da stignem do cilja
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
