Dugotrajne posledice dopinga: Ono što su sportisti uzimali u karijeri kasnije dolazi na naplatu

U vreme Dina Bađa ja sam još uvek skupljao sličice, kao neki klinici danas. Italija je igrala finale sa Brazilom na Svetskom prvenstvu u Americi 1994. godine i izgubila. Maradona je bio doping pozitivan, a Dino Bađo je plenio svojom igrom, ali i svojom šmekerskom pojavom.

Skoro trideset godina kasnije Dino je ponovo kao nekada kada je igrao za Torino, Inter, Juve, Parmu ili Lacio svojim komentarima izazvao reakciju javnosti.

Ovog puta, pogođen smrću svog bliskog prijatelja Đanluke Vialija (karcinom pankreasa), a pre njega Siniše Mihajlovića (leukemija).

Njegova rečenica: „Trebalo bi da istražimo supstance koje smo uzimali u to vreme. Dopinga je uvek bilo i trebalo bi da razumemo da li su neke supstance štetile tokom vremena.

"Plašim se za sebe, ove se dešava kod previše fudbalera" - je izazvala mnogo kontroverzi. Mnogo različitih stručnjaka ga je podržavalo i opovrgavalo, a suštinu nažalost nije lako dokazati. Kao i uvek pretrage literature daje neke odgovore.

U knjizi „100 pitanja o dopingu“ objavio sam podatak da je Nemačka 2002. godine isplatila 10.000 eura svakom sportisti DDR-a (Nemačke Demokratske Republike) koji je prijavio da je bio dopingovani od strane države. Sportiste iz bivše Istočne Nemačke su najbolji dokaz trajnih zdravstvene posledice dopinga, pre svega anaboličkih steroida.

Trideset godina nakon pada Berlinskog zida, mnogi od njih su platili i dalje plaćaju cenu za svoje obavezno učešće u doping programu koji je sponzorisala država.

Nemačke žrtve dopinga

Andrea Polak, koja je osvojila dve zlatne olimpijske medalje sa ženskim plivačkim timom Istočne Nemačke 1976. godine, umrla je u martu 2022 od raka u 57. godini. Kao i drugi članovi tog tima, ona je kao tinejdžerka bila sistematski dopingovana Turinabolom, anaboličkim steroidom.

Niz drugih zdravstvenih problema od kojih su patili oni koji su predstavljali Nemačku Demokratsku Republiku na takmičenjima iz doba Hladnog rata otkriven je tokom doping suđenja u Berlinu između 1998. i 2000. godine. Hepatitis, bolesti srca, bolesti krvi i rak jetre bili su najčešći među posledicama.

Ono što je bilo strašno, sportistima nikada nije rečeno šta uzimaju. Naređeno im je da ili uzmu „vitamine“ ili će biti uklonjeni iz tima. Slično i danas sportisti uzimaju tablete koje im daju bez saznanja šta je u njima. Posledice više nisu izbacivanje iz tima, jednostavno ne postoji dovoljna svest o upotrebi i da znaju sve što ulazi u njihov organizam. Zbog toga stalno ponavljamo i učimo sportiste da moraju da znaju sve o suplementima i lekovima koje uzimaju.

Odgovornost tim doktora je bila i onda, ali i sada je ključna u zaštiti sportista od dopingovanja i neželjenih posledica zabranjenih supstanci. Tako su ministar sporta DDR Manfred Evald i direktor sportske medicine Manfred Hopner dobili uslovne kazne nakon što su optuženi za nanošenje telesnih povreda kod 142 sportiskinje – od kojih su mnoge bile lično prisutne tokom suđenja u Berlinu 2000 godine. Evald se nije izvinio, dok je Hopner rekao da mu nije bila namera da im nanese bilo kakvu povredu i da negativno deluje na njihov organizam.

Međutim, povreda i neželjenih efekata je bilo, pa su mnogi sportisti imali iznenadnu smrt, lečili se od različitih karcinoma, hroničnih bolesti, kao što je dijabetes, a zabeležene su i posledice po potomstvo, kao i mentalno zdravlje.

Primer koji najčešće navodim vezan je za bacačicu kugle Hajdi Kriger koja je dopingovana u atletskom klubi SC Dinamo Berlin i osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u atletici 1986. Zbog jakih bolova u butinama i kukovima penzionisala se 1989. godine i našla se u krizi zbog svog rodnog identiteta. Godine 1997. podvrgnuta je operaciji promene pola da bi postala Andreas Kriger i nakon toga u borbi za mentalno zdravlje oženila se bivšom plivačicom Ute Krause, još jednom žrtvom dopinga, koju je upoznala na suđenjima u Berlinu.

Verovatno zbog svega što je objavljeno do sada Nemačka vlada je 2016. godine isplatila drugi fond za obeštećenje žrtvama dopinga iz 1970-ih i 80-ih godina sa isplatom od 10.500 evra po sportisti nadovezujući se na prvobitni fond za obeštećenje koji je isplaćen 2002. godine.

Biciklisti i jedan atletičar doprineli da se formira WADA

Primer Istočne Nemačke je najubedljiviji i zato se najčešće o njemu piše, međutim, i druge zemlje su pokušale isto, samo nisu imali logistiku državnog aparata. Tako je američki olimpijski biciklistički tim koristio EPO (eritropoetin) na olimpijskim igrama 1984. godine. Slično je bilo i sa Festinom, najboljim biciklističkim timom krajem dvadesetog veka. Upravo su oni i Ben Džonsonovo dopingovanje na igrama u Seulu 1988. godine presudno uticali na sportsko javno mnjenje u donošenju odluke da se formira Svetska antidoping agencija (WADA).

Zbog svega je potrebno profesionalno rasuđivanje o svemu što se dešavalo u prošlosti, a ne ziceraško osuđivanje ili podržavanje Dina Bađija. On ima pravo da otvori pitanje dopingovanja u prošlosti i bilo bi jedino ispravno da dobije pošten odgovor. Sportski rezultati mogu biti izbrisani ili poništeni, medalje se mogu preraspodeliti, krivci mogu da se izvinu, međutim, sportisti koji su bili dopingovani imaju pravo da razumeju posledice dopingovanja i sa čime moraju da se suoče, jer ne mogu da se vrate u prošlost i da povrate svoje zdravlje.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum