Sportwashing – nova reč koju treba da razumemo

Da se ne nalazim na Svetskom kupu u ragbiju i da nam se ne približava Svetski kup u fudbalu, verovatno ne bih obratio pažnju. Mada se termin „sportwashing“ upotrebljava poslednjih godina, upravo sada dobija na značaju jer mnogo organizacija za ljudska prava ukazuje na zloupotrebu u Svetskom kupa u fudbalu od Katara, male države u Persijskom zalivu.

Smatra se da je termin „sportwashing“ (u bukvalnom prevodi bi značilo pranje sporta) uveo Amnesty International da bi opisao ulaganje velikih svota novca u sport sa ciljem da se poboljša imidž države i skrene pažnja sa problema, najčešće u oblasti ljudskih prava.

Preporučujemo

Iako je Svetski kup u Kataru samo povod da se o tome priča, ima pregršt primera iz prošlosti, a i onih koji će se tek desiti.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Tako se Saudijska Arabije upravo kandidovala za organizaciju Svetskog kupa u fudbalu, i istovremeno je lider u ulaganju u sport jer se smatra da je u 2021. uložila 1,5 milijardu u sport. Istorijski Saudijska Arabija je bila prisutna u najprofitabilnijim sportovima. Sponzorisali su Aston Martin tim u formuli jedan, Vilijams tim, pa Meklaren, a sada imaju i gran pri Saudijske Arabije. Organizovali su održavanje najvažnijih boks mečeva (npr. Ruiz - Džošua, 2019).

Organizuju i tri internacionala takmičenja u golfu, od toga jedno za žene, u zemlji gde su mnoga prava ženama uskraćena. Ipak fudbal je najinteresantniji jer su do sada organizovali Svetsko prvenstvo za mlade, ali i utakmice Italijanskog super kupa u fudbalu 2018. i 2019., kao i Španskog superkupa 2019-23., pa kupili Šefild junajted, Njukastl, Inter Milano, a u planu je Olimpik iz Marselja. Možda interesovanje za fudbal i ne bi bilo čudno, da se u Saudijskoj Arabiji igra fudbal, da imaju ligu i uslove za takmičenje.

Ovako dolazimo do pitanja zbog čega se sve ovo dešava, jer je investiranje u fudbal dominantno i u Kataru. Nije u pitanju samo organizacija Svetskog kupa, već i kupovina Pari Sen Žermena (2011) od strane šeika Tamam Bin Hamada Al Tanija i plaćanje najvećih transfera u fudbalu od 222 miliona za Nejmara i 180 miliona evra za Mbapea. Važno je i sponzorisanje fudbalskih klubova Barselona, Roma, Boka Juniors, Pari Sen Žermen i Bajern Minhen od strane katarskog aerodroma i avio kompanije Qatar airways.

Bajern kao transparentan fudbalski klub je otkrio da osim reklame na dresovima moraju da imaju i zimske pripreme u Kataru, ali da za to dobijaju kompenzaciju od 10 miliona dolara, zbog čega su imali mnogo problema kod kuće, jer su bili optuženi da „podržavaju“ loše uslove u kojima rade strani radnici u Kataru od kojih je navodno 6500 izgubilo živote.

Foto: AP/Tanjug

Naravno poslednje olimpijske igre u Sočiju i Tokiju su po mnogima vrhunac sportwashinga, mada su po meni to Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine, kada se svet poklonio Hitleru pred sam početak Drugog svetskog rata. Da nije bilo Džesi Ovensa ne znam kako bi smo podignute glave pričali o tom vremenu.

Suština je da su političari shvatili da je sport više od sporta i da ulaganjem dobijaju nevidljiv marketing koji je verovatno uspešniji od bilo čega, jer daju ljudima ono što žele. U ostalom zar to ne odgovara gladijatorskim igrama u Rimu i uzrečici “hleba i igara“. Očigledno da je od Starog Rima sve mnogo napredovalo, pa se danas sport smatra podjednako uticajnim kao i ekonomija i vojska. Mnogi govore o sportu da je „soft power“ današnjih država jer uspeva tamo gde ni vojno ni ekonomski nije moguće. Ta meka snaga upravo predstavlja osnovu sportwashinga. O fenomenu se može raspravljati danima, ali meni se čini da je važno za početak da ga razumemo i prepoznamo.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum