Putešestvije Telegrafa u Mostaru: Puno ćevapa, a još i više adrenalina i skokova sa Starog mosta

Grad Mostar osim što je dom dva fudbalska velikana fudbala u BiH - Veleža i Zrinjskog, on je i dom najpoznatijeg sportskog događaja na čitavom Balkanu, a to su skokovi sa Starog mosta u Neretvu. Pod pokroviteljstvom Red Bula, ovaj događaj je poprimio i široke svetske okvire, koji se šire iz godine u godinu, dok će Telegraf pokušati da vam dočara atmosferu s jednog takvog događaja.

Strah, Adrenalin i nezaboravno iskustvo. Ovako bi ukratko trebalo da izgleda čitavo putešestvije od Beograda do Mostara, kao i samo prisustvo skokovima sa visina od 21 metra (kod žena) i 29 metara (kod muškaraca), međutim, kada se sve sabere i oduzme, tu se nalazi mnogo više od samih skokova.

Mostar, grad koji je najčuveniji po Starom Mostu, po kome je i praktično dobio ime (Mostari su bili ljudi koji su čuvali most), nalazi se u samom središtu Hercegovine i predstavlja jedan od

najlepših gradova čitave zemlje, što nije ni čudo jer se nalazi okružen brdima, te sa svake strane se može očekivati predivan pogled, kao i Mediteranska klima koja je isuviše prijatna u ovo doba godine.

Ono što je predstavljalo "početni" problem, jeste put od 437 kilometara, kolika je razdaljina od Beograda do ovog grada. Kilometraža ili ugrubo, nekih 10-ak sati uz sve (ne)predviđene probleme i zadrške na tom putu, poput pauza, čekanja na granici su bili samo nekakva vrsta “testa”.

Rano jutro, Sunce se tek probija kroz oblake, zvuci ptica su sve glasniji, dok se kombi sa nekoliko putnika polako probija kroz Beograd i kreće na put. Put dug koliko i polovina tog dana.

Po samom prelasku granice i ulasku u Republiku Srpsku, odmah se oseća neka različitost, vidi se da je nešto drugačije, na onaj lep način. Dolazi vreme za prve pauze, prve priče i upoznavanja sa nasumičnim putnicima u tom kombiju.

Put se nastavlja, prolazi se kroz razne gradove u Bosni i Hercegovini, kao neko ko živi za sport, oduševljeno sam gledao i trudio se da pronađem svaki stadion koji sam mogao, makar na njemu igrao i neki niželigaš.

Zelenilo, na sve strane je bilo zelenilo.

Otegli su se sati, trajalo je poput večnosti. Dolazak u Sarajevo, prelazak u novi, komforniji prevoz, kao i put do Mostara su podigli adrenalin na novi nivo, jer - tu smo, stižemo i prisustvovaćemo nečem spektakularnom. Naravno, sam prolazak pored čuvene Grbavice, stadiona Željezničara, za mene je bio još jedan neverovatan doživljaj.

Put za Mostar je mogao ponovo biti nastavljen. Baš na samom ulasku u gradu, poput nekakve opomene dočekuje nas kiša i prve bojazni, šta ako se sve ovo otkaže? Međutim, oblak je uvideo da nije poželjan, prošao je tiho i neprimetno i otišao je negde daleko.

Konačno, oko 10 sati puta i konačno smo tu. Skokovi su uveliko počeli, održavaju se kvalifikacije, dok se "raja" okuplja i već bira svoje favorite, bira one najzanimljive, najdinamičnije i na oko najzabavnije skakače. Tu je dosta internacionalaca, najveći favorit je Rumun Katalin Preda, tu je legendarni Gari Hant, dok je kod žena neprikosnovena Rijana Ifland.

Relativno nepoznata imena, ukoliko niste žitelj Mostara ili ukoliko niste fan esktremnih sportova...

Sam put do Starog Mosta je protkan zanosnim mirisima naširoko poznatih ćevapa, kojekakvih slatkih đakonija, baklava, tulumba, ali i rahatlokuma koji se pruža duž čitavih ulica.

Ljudi su na sve strane, pričaju se razni jezici, deca trče u raznim dresovima. Jedno dete je nosilo dres Šefild Venzdeja, dok je drugo bilo u Frajburgovom, jedni su pričali na španskom, drugi na italijanskom, a čuli su se i jezici poput ruskog, engleskog, francuskog… Tek svaka šesta ili sedma osoba je pričala na nekom od naših jezika.

Šetnje uzanim ulicama su nas polako dovele do čuvenog mosta, koji je u isto vreme bio pomalo I strašan, ali i prelep. Prelep poput pogleda koji se pružao u daljinu, u širinu i time stvarao

doživljaj za ceo život. Ko bi rekao da će istorijski most biti uništen od strane hrvatske vojske, a potom ponvoo restauriran i biti ovako lep.

Restauriran je, obnovljen i stavljen pod UNESKO-vu žastitu. Što je značilo da tradicija duga vekovima može biti nastavljena.

Devojke, muškarci, svi su se oni ređali na platformama i malo po malo su osvajali publiku koja se nalazila okolo, sve je išlo ka tome da će mostar zavoleti nekog od ovih ljudi. Kvalifikacije su završene pomalo neometano, poredak se malo kristalizovao i čekalo se ono “sutra” da usledi i prava zabava.

Novi dan je osvanuo, u vazduhu se mogao osetiti adrenalin zbog takmičenja, ali I zbog publike koja je željno iščekivala da vidi šta su najbolji od najboljih pripremili za njih. Poput nekog lonca, sve se “krčkalo” na tihoj vatri i bilo je pitanje samo kada će "eksplodirati".

Iako je bilo jasno, eksplodiraće kada se prvi takmičar bude popeo na platformu, a potom i zaronio u Neretvu.

Kako se dan bližio događaju, ljudi su se polako sjatili da uhvate što bolja mesta pored Neretve, da makar na trenutak osete ono isto što i takmičari u najboljoj meri. “Odabrani” su dobili i bolja mesta, praktično ona do same Neretve koja nikad nije lepše izgledala, tirkizna boja je žudela zatim da neko uskoči u nju.

Tih 24-oro učesnika je moglo da pogleda sa mosta na hiljade i hiljade ljudi koji su došli da isprate sve ono što će se desiti u narednih satima, svako je pozdravljen gromoglasnim aplauzom.

Bilo je ljudi iz svih delova sveta. Kanada, Australija, SAD, Kolumbija, Meksiko… Svi su došli da osete čari tog čuvenog Starog Mosta.

Jedan za drugim su se smenjivali na platformi, izvodili su razne trikove, okrete, prevrtanja koje su iz sekunda u sekund dobijale sve veće aplauze, sve razdraganiju masu koja je iščekivala da svaki naredni bude bolji od prethodnog, što se i dešavalo.

Sam osećaj biti između takmičara i publike je bio neverovatan, jer, tu ste. U centru, adrenalin sa jedne strane, sreća sa druge stvaraju jednu celinu i poprimaju najbolje od obe strane.

Svaki put kada bi se jedna od takmičarki popela na vrh, a pogled odozdo ka gore bi ulio strah u kosti “običnih” ljudi koji stoje pored. Strah. Adrenalin. Nejasan osećaj bi ispunio vene svakoga, ko bi se u trenutku pomolio da sve prođe dobro, ali ujedno i da dobije zabavu.

Od njih 12, najbolje dve takmičarke su bile Moli Karlson iz Kanade, ali i već gorepoemnuta Rijana Ifland. Njih dve su se borile do samog kraja, neizvesno, teško, samo nekoliko bodova razlike. Moli je došla do prvog mesta, međutim, Rijana je skoro savršenim skokom odbranila titulu osvojenu prošle godine i tako je po treći put postala šampionka u Mostaru.

Kod muškaraca je konkurencija bila znatno napetija, znatno bolja i dinamičnija. Gari Hant je istinska legenda ovog sporta, čovek koji ima 40 godina, a i dalje je neumoljiv. Tus u bili još i sjajni Konstantin Popovići I Katalin Preda iz Rumunije, kao i Oleksij Prigorov iz Ukrajine.

Poput i dama, muškarci su se ređali jedan za drugim na višoj platformi, na onoj daljoj od vode.

Skokovi unazad, unapred, sa rukama… Sve je to bila nova doza adrenalina I onog straha u publici koji je bio prisutan i od samog starta.

Od 12 učesnika, pet je uspelo da se bori za postolje. Nijanse su odlučivale, jedna mala greška i sve je uzalud, sve je utrošeno. To se desilo upravo iskusnom Geriju Hantu, dovoljan je bio malo lošiji ulaz u vodu I legendarni Francuz je otpao od trke za postolje.

Ukrajinac, Britanac I dva Rumuna su se borila za “presto”. Prigovor je bio odličan u svakoj od serija, dok je ovaj Ukrajinac imao I značajnu podršku svojih zemljaka koji su stigli kako bi ga ispratili i navijali za njega.

Ipak, potez Britanca, 20-godišnjeg Ajdena Haslepa je postao presedan. Mladi Britanac je tada odlučio da izvede najteži skok na svetu u skokovima, težine 6,2, on je sa preko 170 otkucaja srca krenuo sa platforme visoke 29 metara i sleteo je uz nikad lepši doskok.

Oduševio je sudije. Oduševio je narod. Oduševio je sebe. Lošiji skokovi iz prethodnih serija su uzeli maha, pa je morao da se “zadovolji” trećim mestom.

Dva Rumuna, zemljaka, su morali da se bore za prvo mesto. Katalin Preda, najveći favorit je bio dobar, štaviše odličan, ali je njegov prijatelj I zemljak, Konstantin Popovići bio i bolji.

Preda je pružio sjajan skok, činilo se da će doći do medalje, dok je publika podrhtavala svaim novim skokom I novim zaletom sa platforme. Popeo se Preda na prvo mesto, ali je sve zavisilo od Popovićija.

Konstantin je stao na platformu, čitav Mostar je zaćutao na čas. Popovići je pogledao publiku, a dobio je isti tretman, pogled i ushićenje. Skočio je, okretao se, leteo i učinio je jedini besprekoran skok – dobio je tri desetke.Dobio je time i prvo mesto, dobio je ovacije, ali I simpatije publike. Svi su se sjatili ka mestu gde je izašao iz vode kako bi dobili ekskluzivnu sliku sa novim “vladarom” Starog Mosta u Mostaru, Rumunom, Konstantinom Popovićijem.

Strpljivo, mirno, svako je dobio sliku, kao i razmenio toplu reč, koja je usrećila one najmlađe, koji će se, verovatno, jednog dana naći na istom mestu kao i on.

Skokovi su se završili, tiho su ispisali još jednu stranicu ove lepe istorijske price koja traje vekovima. Građanstvo je počelo da se udaljava reke I polako zaokupira restorane koji se nalaze u okolini, kako bi nastavili uz što lepša jela I pića koja sui m se nudila.Nova stranica istorije je ispisana, a Telegraf je bio tamo da sve to zabeleži.

(Stefan Lazarević)