Dugi nokti, velika odgovornost

Učestvovanje u međunarodnim projektima je prilika da mnogo naučimo, da shvatimo da smo različiti, da postoje predrasude i stereotipi, ali i da oni koji misle da su superiorni, to najčešće nisu. Svedoci smo da u raznim situacijama imamo različit tretman zbog porekla, jezika i kulture.

Pošto je pitanje dosta kompleksno, dovoljno je da pomenem samo Novaka i sve ono što se njemu događa, čega smo svedoci, i to ne samo nakon Australijskog slučaja, nego tokom svih ovih godina. Koliko puta sam čuo od kolega iz inostranstva da je nemoguće da neko igra tenis tako dobro pet sati. Možda isto toliko puta koliko sam video i kod naših novinara da su osumnjičili Nadala. Želim da kažem da svako ima svoje predrasude.

Preporučujemo

Međutim, poslednji slučaj je bio više nego ilustrativan. Kolega iz jedne nama bliske zemlje je želeo da deklasira moj predlog da se kroz kratku životnu priču o Ivani Španović predstavi odgovornost u sportu u okviru projekta „Sportske vrednosti u svakoj učionici“. Naime moja teza je bila da je ona kao predodređena da od malena skače više i više dok na kraju nije postala evropska i svetska šampionka. Pošto je primer očigledno bio dobar, argumentacija mog cenjenog kolege je bila deduktivna. Pronašao je neke slike Ivane Španović sa dugim noktima, a zatim to povezao sa njenim obožavanjem Florens Grifit Džojner koja je bila poznata po dugim noktima, ali pošto je bila doping pozitivna, onda nije dobar uzor.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

I gde je pogrešio. Pa u svemu. Pre svega u pristojnosti i akademskoj diskusiji, jer me je podsetio na licitiranje iz tabloida dopingu. Zatim u činjenici da Florens Grifit Džojner nikada nije bila dopingovana, a prošla je na desetine i desetine testova. Činjenica da je imala iznenadnu srčanu smrt ne govori ništa, jer nažalost to je fenomen i danas nije rešen u sportu. Zbog toga je moj nepromenjeni stav da ženu čije rekorde na 100 m i 200 m još uvek nije niko oborio treba ostaviti da počiva u miru. A to što je ona bila u jednom trenutku uzor Ivani Španović nije nimalo čudo, jer je bila uzor svim devojčicama koje su požele da trče brzo, sa dugim noktima ili bez njih.

Foto: Profimedia/Ron Kuntz/AFP

Nastavljajući njegovu dedukciju dolazimo i do ovogodišnjih šampionki na 100 m Šeli-En Frajser-Prajs, Šerike Džekson i Elein Tompson-Herah, svih tri sa Jamajke. U šali rečeno, plašim se da pogledam njihove slike, pogotovo Šeli-En Frajser-Prajs koja ima zaista duge i raznobojne nokte. Koliko li je ona bila sumnjiva svima, dok nije postala najveći sprinter(ka) svih vremena, po mnogima veća i od samog Usaina Bolta.

Postavlja se pitanje zašto se dolazi do ovakvog pristupa? Pre svega zbog ne tretiranja svih ljudi ravnopravno. Koliko puta smo čuli i od samih Engleza da bi Novak bio najveći da je prihvatio englesko državljanstvo, ovako je i dalje veliki, ako ne najveći, ali mora stalno da se dokazuje. Drugo zbog neznanja, jer doping nije fenomen koji se jednostavno može sagledati kroz dedukciju, jer bi tako mnogi sportisti mogli da budu nepotrebno optuženi, a da objektivno nisu krivi. Možda bi i ja nakon svega što se dogodilo u austrijskom skijanju mogao da posumnjam u neverovatne rezultate Hermana Majera, ali mi ne pada napamet, iako je Herman Majer imao značajne antidoping prekršaje u kasnijoj karijeri kao trener. Jednostavno, treba uvek stvari objektivno sagledati, a pravim sportistima se treba diviti, jer su uspeli nešto što obični ljudi u sto života ne bi mogli.

Ipak, najveća greška mog mladog kolege u tome što je prekršio jedan od prvih etičkih postulata, odnosno tretirao je druge kako ne bi vole da bude sam tretiran. I to je možda najbolja poruka svim mladim ljudima, da se bez obzira odakle dolaze ne osvrću na klevetanja, već da vredno rade, a rezultat će doći sam po sebi. Kao u kratkoj priči o odgovornosti koju sam smislio za decu od 10 godina. „Bila jedna devojčica koja je bila predodređena da bude sportista, baš kao i njena majka, koja ju je podržavala od početka. Čak je nasledila i trenera svoje majke. Odrasla je u malom gradu u Srbiji, gde se mnogo igrala sa decom. Bila je brza, veoma brza i mogla je daleko da skoči. To je činilo srećnom, pa joj nije bilo teško da sluša trenera. Pre svega je volela atletiku. I ubrzo je počela da osvaja prvenstvo za prvenstvom i pobedi na svim takmičenjima uključujući i Olimpijske igre.“

Konačno, pošto govorim o odgovornosti, verujem da svi treba da naučimo da je odgovornost slika sopstvene veličine.

(Prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)